Topli pozdravi iz Albanije

leto 2010. godine

Kako kažu meštani na Adi Bojani ne pada kiša ako nije ozbiljna. Odu oblaci u brdo i tamo se ispadaju. Taj detalj smo čuli tek pošto smo na oblačno jutro odreagovali organizacijom izleta u Skadar iliti Škodru kako ga zovu Albanci.

Da biste od Ade Bojane došli do Skadra morate da se vratite ka Ulcinju, skrenete na put ka selu Vladimir, dodjete do graničnog prelaza Sukobin, zatim pređete drveni most i tu ste, reče nama recepcioner, mi zapisali parametre i krenuli. Dodao je da je put skoro napravljen i da je dobar. To sve nas je lomilo, medjutim, ono što je odlučilo da krenemo na put, umesto na neku drugu plažu, je detalj koji smo našli na nekom od sajtova da se većina maski koji se pojavi na karnevalu u Veneciji napravi u fabrici u Skadru. Ta fabrika je postala poznata širom sveta kada su se njihove maske pojavile u filmu Stenlija Kubrika „Širom zatvorenih očiju“ sa Nikol Kidman i Tomom Kruzom. Pitali smo recepcionera za tu fabriku i reče da ne zna, ali da je lako moguće, jer je mnogo nove tehnologije u poslednje vreme došlo nedavno iz Italije.

Gore glavu, ključ u bravu, pravac magistrala, reče pesma, a mi poslušasmo. 

Od Ade Bojane do crnogosko – albanske granice putuje se malo jače od sata vožnje kolima po krivudavom i, na momente lošem, putu. Odmah u oči pada da u susret stižu samo dobra kola, odnosno da je vrlo malo kola koja su starija od 3 – 4 godine, registrarskih oznaka uglavnom sa Kosova, iz Albanije, ali i iz Švajcarske, Nemačke, Italiju da ne zaboravimo, i iz ostalih zemalja pogodnih za arbajtovanje. Osim tablica, da smo se uputili u pravcu Albanije podsetio nas je i jedan čikica koji pored puta prodaje suvenire, zastave i ostale drangulije sa albanskim nacionalnim motivima. Istog sekunda ispade jednoglasno pitanje tročlane ekspedicije: „da li smo mi prešli granicu?“. Neki kilometar dalje, od 34 koliko ih ima od Ade Bojane do Skadra, demantovala nas je kolona koju smo odmah prepoznali kao red pred granicom. Ljudi izlaze iz kola i ćaskaju, neko dete ispred frižidera, a ispod suncobrana, prodaje sokove, i još uvek nismo dobili poruku od provajdera mobilne telefonije da smo dobro došli u Albaniju. Pojedini članovi male ekspedicije pokazuju znakove nervoze, jer idemo u „nepoznato“. Pošto smo se pomerili sto metara primetili smo kućice sa velikom nadstrešnicom i kolone automobila u oba pravca. Malo zbunjuje što su zastave Crne Gore i Albanije jedna pored druge. Kumovska zastava Evropske unije za svaki slučaj da se nađe, od viška glava ne boli. U suprotnom smeru prepoznajemo udubljenje kroz koje kola moraju da prođu, a nekada je služilo za dezinfekciju od slinavke, šapa i bolesti ludih krava. U susret i dalje dolaze novi modeli automobila. Tu počinje zabuna. Ljubazni albanski policajac nas usmerava u treću kolonu. Čekaj kako albanski. Gde se dede montenegrin?!? Uredno smo spremili pasoše i papire za kola, saobraćajne, vozačke i ostale dozvole, urinokulturu i druge nalaze koje smo imali pri sebi u nadi da ćemo uspeti da se izvučemo bez brisa i dodatnih pregleda. Kad smo došli na red, ljubazni albanski carinik upisa broj tablica i mahnu rukom da idemo, kako ne bi zadržavali red. I dalje zbunjeni, prođosmo u nadi da će nam neko negde udariti pečat da možemo da se hvalimo gde smo bili. Nismo prošli 50 metara staje Italijan ispred nas, pali sva četiri žmigavca i izlazi iz kola. U čudu krenemo za njim i shvatimo da to nije željno čekana granica nego je on stao zato što se čeka sa ekipom sa kojom je krenuo na odmor. Tu i zvanično počinje put kroz Albaniju.

Put je solidan, ništa specijalno, s obzirom kakve smo najave imali. Doduše, ne znamo kako je izgledao ranije. Posle pola sata vožnje kroz predele koji mogu da liče na bilo koje mesto u Crnoj Gori ili Dalmaciji, opet kolona. Pored nas idilična scena kao iz stripova. Benzinska pumpa, čikica koji spava i kokoške koje okolo trčkaraju. Fali još samo neki žbun da se vrti na vetru i original scena iz špageti vesterna. Opet kreće druženje vozača. Već vidimo tvrđavu na brdu, što je dobar znak da smo na pravom putu. Kako smo je videli krenulo je preslišavanje narodne pesme, sve u desetercu, „Zidanje Skadra na Bojani“. OK tu je tvrđava, tu je Skadarsko jezero, Bojana je malo dalje, Drim nije daleko, međutim kolona stoji dobrih dvadeset minuta. U međuvremenu, mobilni operateri nas pozdravljaju da smo dobro došli i da možemo da koristimo nikad povoljnije usluge njihovih mreža. U nekom trenutku je kolona krenula da se pomera. Taman smo očekivali da će se nešto desiti, pojaviti carinik, bilo šta, kad ono samo krdo malih i musavih cigančića koji prose. Samo ovaj put ne razumemo šta nam sve kunu, odnosno, hvale. Jedan mališa je bio prilično eksplicitan u izražavanju svojih lepih želja prema nama, i našim evrima, tako da je ljubio haubu i bočno staklo na automobilu. I tu majka tvrda srca bila...

Najveće zaprepašćenje izaziva most preko Drima koji se nedaleko uliva u Skadarsko jezero. Pošto smo konačno dokučili da čekamo uključenje na most, u slično neko vreme saznali smo da je most veoma uzak, što je manji problem, i što je drven. Da, drven. Metalna konstrukcija i drvene grede na njoj su prepreka za ulazak u Škoder. Postoji podatak da je u Albaniji do 1991. godine bilo svega 600 automobila kojima su se vozili visoki partijski funkcioneri, jedno je od opravdanja za ovakvu situaciju. U radosti i veselju prodjosmo most i idemo dalje nekim putem u nadi da ćemo naći grad i u njemu Venecijanske maske, koje su jedan od pokretača na ovu avanturu. Naime, našli smo detalj da u već pomenutoj fabrici postoji i diskont u kome dosta povoljno maske mogu da se pazare.

Putokaza, naravno, nema, semafora još manje. Vozimo se neko vreme i već smo sigurni da smo zalutali, jer nam tvrđava postaje sve manja u retrovizoru. Opet scena dremeža na pumpi i pokušaja komunikacije rukama i nogama pošto lokalci osim albanskog retko govore neki drugi jezik. Objasni nam čovek da smo krenuli u Tiranu i da se vratimo 5 kliometara i da ne možemo da promašimo skretanje za centar Skadra. Vraćamo se do drvenog mosta i počinjemo traženje centra grada i maski. U gradu najčešće postoje dva putokaza. Na jednom piše centar, a na drugom industrijska zona. Reper je spomenik Isi Boletinu narodnom junaku koga su Turci silno mučili i držali u Stambolu u tamnici, a ni Srbi i Crnogorci mu nisu ostali dužni jer se borio za ujedinjenje Kosova i Albanije. Jedan od retkih putokaza nedaleko od spomenika pokazuje dosta neodređeni pravac tako da nam nije bilo teško da još jednom zalutamo i umesto u centar odemo u industrijsku zonu. Ko pita, ne skita. Opet sporazumevanje rukama i nogama i na pravom smo koloseku. Centar grada u kome živi oko 110 hiljada stanovnika bi trebalo da bude mali. Međutim, pošto je grad dosta razuđen i njegov centar je dosta širok pojam.

Na 200 metara jedna od druge, nalaze se džamija, katedrala i pravoslavna crkva, što je i logično zato što u Skadru ima dosta vernika sve tri konfesije. Na brzinu popismo kafu u hotelu i idemo dalje da se raspitujemo o bitnim stvarima koje treba videti. I naravno, maske. Posle ćemo saznati da nas je konobar prevario za kurs pošto smo račun platili u evrima. Jedan evro je 130 leka, ali nije problem gde god da uđete možete da plaćate i evrima. Kartice skoro i da ne primaju, iako uredno stoje nalepnice da je moguće plaćanje plastičnim ljubimcima. U strogom centru grada postoji pešačka zona u kojoj je puno lokala: kafića, restorana, juvelirnica, turističkih agencija itd. Sve predrasude da će se nekome nešto desiti ako bude pričao na srpskom padaju u vodu. Ušli smo u tri ili četiri agencije pre nego što ćemo da naletimo na jednu devojku koja govori neki jezik koji nije albanski. Srećom u pitanju je engleski. Pitamo za venecijanske maske. Klima glavom, kaže da je čula da ima, ali nije sigurna gde je fabrika. Upućuje nas na turistički biro koji je na sred centralnog trga, a pored spomenika majci Terezi.

U Skadru se vidi dosta ostataka socijalizma i bede koju je donela tranzicija. Zgrade u centru grada su često bez fasade i na svakoj može da se vidi da je nešto dozidano. Prvi utisak je velika i dosta razuđena Kaluđerica. Razlike su velike, i postoje na svakom koraku. Na centralnom trgu nalazi se ultra novi hotel, ali i stari hotel koji izgleda kao scenografija za horor film. U turističkom birou vrlo ljubazna devojka na solidnom engleskom nam objašnjava šta treba da vidimo u gradu, koji je najbolji etno restoran i naravno, ne zna gde se nalazi fabrika maski, ali ima podsetnicu jednog umetnika koji ih je radio i on bi mogao da nas uputi. Na njoj ne piše ni telefon ni adresa... samo ime. Avantura se nastavlja. Tu se desila jedina neprijatnost zbog toga što smo iz Srbije, ako i neprijatnost nije prejaka reč. Naime, kad nas je devojka pitala odakle smo i mi joj rekli iz Beograda, Srbije, progutala je knedlu i složila kiselu facu i rekla da je to baš lepo. Zanimljiv detalj je i da muzej ne radi petkom tako samo ostali uskraćeni za jedan obilazak i opskrbljivanje istorijskim informacijama, koje nisu beznačajne, s obzirom da je to podneblje koje je bilo zanimljivo za osvajanje svim narodima koji su se ikada našli u ovim Balkanskim krajevima, a i sam Skadar je od 181. godine pre naše ere bio Ilirska prestonica, da bi 1912. godine ušao u nezavisnu državu Albaniju, posle balkanskih ratova.

Kako je pisalo na sajtu, fabrika maski radi do 16 časova tako da nam je valjalo naći je pre tog termina. Pošto se u Skadru praktikuje sijesta, odložili smo ručak i obilazak radnji za kasnije. Prema nekim instrukcijama fabrika nije daleko i peške može da se dodje do nje. Posle skoro sat šetnje nismo je našli. Prodavac u radnji sa terakotom nam je rukama i nogama objasnio da je fabrika u industrijskoj zoni, a pored fabrike sa italijanskim cipelama. Ta informacija je dodala sjaj u očima ženskom delu ekspedicije. Maske i cipele... čist bonus... prevrću se novčanici i broje evri. Tu počinje agonija. Pošto se odustalo od orjetiringa prešlo se na plan b... prelazimo u kola. Vreme prolazi, vrtimo se u krug po ulicama koje više liče na oranicu, jer su rupe ogromne i jako ih je teško obići. Vidi se da ta industrijska zona nije baš mnogo zaposlena, ili je i njima bio petak pa su radili skraćeno. Osim albanskog dosta se govori i italijanski, što nam nije bilo od pomoći. Četvrti put prolazimo pored raspale benzinske pumpe, i polako počinjemo da dižemo ruke od cilja pronalazak fabrike maski. Kako bi smo nešto promenili skrenuli smo u neku od bočnih ulica koja izlazi na stovarište keramike. Opet govore samo italijanski, medjutim, uspemo da se toliko sporazumemo sa čovekom da shvatimo na nam kaže da zna gde je fabrika i on prolazi dve ulice pored nje. Pratimo njegov karavan pun pločica i familije i jako smo blizu konačnog odredišta. Ženski deo ekipe opet broji evre, cipele su pored. Ljubazni gospodin nas upućuje ka fabrici i rukom pokazuje samo pravo. Mi njemu hvala na svim jezicima kojih možemo da se setimo, on nama odmahuje. Ni sto metara dalje nalazi se fabrika Arlekino. Šarena tabla sa imenom govori da smo na pravom mestu, prolazno vreme solidno, pola sata do zatvaranja radnje. Kad mi tamo, a ono medjutim... prazno dvorište, a prodavnice nigde. Nema čak ni portira koga bi smo mogli da pitamo. Razočarenje je veliko, ali smo bar našli gde je. Slična situacija je i u fabrici cipela. Srećom tamo se pojavio neki Italijan koji je objasnio da fabrika cipela nema svoju prodavnicu, samo proizvodnju.

Maski nema, cipela nema, razočarani idemo dalje... obilazak ostalih znamenitosti i klopa.

Pošto muzej ne radi, najveća atrakcija je tvrđava Rozafa. Kažu da se prvi put u nekim spisima pominje 1504. godine. Lokalna legenda dosta liči na onu iz naše pesme „Zidanje Skadra na Bojani“. Tri brata grade zamak, i šta god da sagrade preko dana sruši se noću. Neki mudrac im predloži da će djavola moći da smire jedino ako podnesu ljudsku žrtvu. Braća se dogovaraju da će uzidati ženu onoga koja prva majstorima donese ručak. Dvojca ne ispunjavaju obećanje i ostavljaju svoje žene kod kuće, a žena najmlađeg, koja se zove Rozafa, i kaže legenda bila je i najlepša, dolazi i biva uzidana. Morbidan deo priče je da ostavljaju njene grudi van zidina kako bi mogla da hrani tek rodjenog sina. Pošto je sve to odradjeno, tvrdjava je izgradjena bez većih smetnji. Uspon do tvrdjave je vrlo strm, a put uglačani kamen, tako da nismo hteli da rizikujemo kvar na automobilu pa smo deo puta prošli peške. Konformisti se penju svojim kolima do samog ulaska u tvrdjavu tako da se usput mimoilazite sa njima i pazite da vas neko ne udari na, naravno, uskoj stazi na kojoj ne mogu dva automobila da se mimoidju. Dok nam je duša još uvek u nosu, razdragani turistički radnik koji naplaćuje karte na ulasku u tvrdjavu je pokušao da nas prevari, odnosno, da nam naplati tri, a da nam izda dve karte. Nismo se dali, ovaj put. Karta košta dva evra i za tu cenu možete nesmetano da se krećete po tvrdjavi koliko god želite. Jedino što postoji kao informacija turistima su table na kojima mestimično piše nešto, obavezno na albanskom, ali i na engleskom i intalijanskom. Dosta tabli je polomljeno tako da osim poznavanja istorije i epske narodne poezije ništa korisno ne možete da saznate. Na vrhu tvrđave postoji kafić sa prodavnicom suvenira sa cenama prilagodjenim za turiste iz bogatijih zemalja. Fenomenalna stvar vezana za tu tvrdjavu je pogled koji puca sa nje. Prava slika koliki je ustvari grad Skadar dobije se kad se popne na najvišu kulu. Odozgo pogled se proteže veoma daleko, a lepo se vidi drveni most, baš kao i njegov naslednik u nastajanju. Od tolikog pentranja normalno je da čovek ogladni. Jedina prepreka imedju hrane i nas je klizavi put niz koji smo morali vrlo oprezno da se spuštamo, jer se nismo popeli autom do ulaska u tvrdjavu.

Po preporuci iz turist biroa potražili smo restoran u kome mogu da se probaju lokalni specijaliteti. Naravno, opet je problem bio putokaz koji ne postoji. Ruke, noge, mimika, osmesi, engleski, italijanski, ruski, nemački... još samo nemuštim jezikom nismo progovorili kako bi se sporazumeli sa nekoliko mladjih stanovnika Skadra i da bi nam oni rekli da idemo još 200 metara pravo i da će se sa desne strane pojaviti željeni objekat. Etno restoran se zove Tradita i nalazi se u sklopu malog hotela koji je smešten u kamenu kuću iz 17. veka. Na spratu se nalazi i mini muzej u kome su najvredniji eksponati tradicionalne svečane ženske haljine napravljene od vune, različite za udate žene i devojke. U prizemlju je postavka raznih alata, koje možemo da vidimo i po našim selima, a koristili su se početkom 19. veka. Rekoše nam da je najveća draž restorana tradicionalni način pripreme hrane na nekoj varijanti ognjišta u kome se loži vatra. Dobijamo meni u kome je sve na albanskom i ne možemo, čak ni iz konteksta da saznamo šta piše. Engleski razume konobar koji dolazi na smenu za desetak minuta. Jesmo gladni, ali ne da ne možemo toliko da sačekamo. Pošto smo saznali da je albanski specijalitet mix meat odnosno mešano meso, poručili smo i neki sir za predjelo. Izuzetno ljubazani konobar, baš kao i svi u Skadru, nam je prvo doneo po parče pite sa paprikom. Taj potez je garantovao da će ta večera biti prava avantura. Posle pite dobili smo i četiri parčeta sira i paradajz salatu, dobro je, stiže predjelo. Umesto hleba lokalni specijalitet je malo deblje ispečena palačinka iseckana na trake. Jak stariji sir, pita i salata su nam utolili prvu glad. Tu nas je pozitivno iznenadio konobar i doneo u zemljanoj posudi, koja je još bila vrela, preprženi beli koziji sir pun nekih zanimljivih začina. Sve to je dosta jako i masno, i u kombinaciji sa paradajzom, vrlo ukusno. Pijuckali smo i neko lokalno belo vino zanimljivog ukusa. Posle nekog vremena i pojedenog sira, izgladneli turisti bi jeli poručeni specijalitet. Pod mešanim mesom podrazumevaju krmenadlu, šniclu, nešto što liči na slaninu i kobasicu u kombinaciji sa nekim začinima. Na kraju smo dobili i dezert na račun kuće, koji najviše liči na kombinaciju orasnice i baklave. Ceo ceh sa sve kafama ispao je 35 evra. Oštro žensko oko je na izlasku iz restorana primetilo rasprodaju cipela, tako da smo imali još jedno kratko zadržavanje pre povratka na Adu Bojanu.

Jedina prepreka našem povratku u Crnu Goru bile su krave na putu kojih predveče ima neverovatno mnogo. U jednom momentu je krenulo preslišavanje mitologije i probali smo da se setimo da li je krava sveta životinja u Albaniji. Ljudi koji idu u pratnji čini se da uopšte nisu zainteresovani za situaciju na putu. To smo osetili na svojoj koži kad je jedna krava stala ispred našeg automobila. Osećaj da krava stoji ispred vas i čini se gleda vas u oči, i kao da će svaki sekund da se zaleti na vas teško može da se prepriča. Dalje put do granice je prošao glatko. Veliko čudjenje izazvalo je naše pojavljivanje pred crnogorskim carinikom koji izgleda da nikada nije video srpske turiste na tom graničnom prelazu. Nekoliko puta nas je pitao da li smo iz Srbije i da li razumemo srpski i obavezno da li smo platili ekološku taksu od 10 evra.

Suma sumarum, ako nas put navede u taj kraj ponovo, sigurno ćemo otići u Drač, kažu da je sredjen i da liči na Majami.