Topli pozdravi iz Albanije

leto 2010. godine

Kako kažu meštani na Adi Bojani ne pada kiša ako nije ozbiljna. Odu oblaci u brdo i tamo se ispadaju. Taj detalj smo čuli tek pošto smo na oblačno jutro odreagovali organizacijom izleta u Skadar iliti Škodru kako ga zovu Albanci.

Da biste od Ade Bojane došli do Skadra morate da se vratite ka Ulcinju, skrenete na put ka selu Vladimir, dodjete do graničnog prelaza Sukobin, zatim pređete drveni most i tu ste, reče nama recepcioner, mi zapisali parametre i krenuli. Dodao je da je put skoro napravljen i da je dobar. To sve nas je lomilo, medjutim, ono što je odlučilo da krenemo na put, umesto na neku drugu plažu, je detalj koji smo našli na nekom od sajtova da se većina maski koji se pojavi na karnevalu u Veneciji napravi u fabrici u Skadru. Ta fabrika je postala poznata širom sveta kada su se njihove maske pojavile u filmu Stenlija Kubrika „Širom zatvorenih očiju“ sa Nikol Kidman i Tomom Kruzom. Pitali smo recepcionera za tu fabriku i reče da ne zna, ali da je lako moguće, jer je mnogo nove tehnologije u poslednje vreme došlo nedavno iz Italije.

Gore glavu, ključ u bravu, pravac magistrala, reče pesma, a mi poslušasmo. 

Od Ade Bojane do crnogosko – albanske granice putuje se malo jače od sata vožnje kolima po krivudavom i, na momente lošem, putu. Odmah u oči pada da u susret stižu samo dobra kola, odnosno da je vrlo malo kola koja su starija od 3 – 4 godine, registrarskih oznaka uglavnom sa Kosova, iz Albanije, ali i iz Švajcarske, Nemačke, Italiju da ne zaboravimo, i iz ostalih zemalja pogodnih za arbajtovanje. Osim tablica, da smo se uputili u pravcu Albanije podsetio nas je i jedan čikica koji pored puta prodaje suvenire, zastave i ostale drangulije sa albanskim nacionalnim motivima. Istog sekunda ispade jednoglasno pitanje tročlane ekspedicije: „da li smo mi prešli granicu?“. Neki kilometar dalje, od 34 koliko ih ima od Ade Bojane do Skadra, demantovala nas je kolona koju smo odmah prepoznali kao red pred granicom. Ljudi izlaze iz kola i ćaskaju, neko dete ispred frižidera, a ispod suncobrana, prodaje sokove, i još uvek nismo dobili poruku od provajdera mobilne telefonije da smo dobro došli u Albaniju. Pojedini članovi male ekspedicije pokazuju znakove nervoze, jer idemo u „nepoznato“. Pošto smo se pomerili sto metara primetili smo kućice sa velikom nadstrešnicom i kolone automobila u oba pravca. Malo zbunjuje što su zastave Crne Gore i Albanije jedna pored druge. Kumovska zastava Evropske unije za svaki slučaj da se nađe, od viška glava ne boli. U suprotnom smeru prepoznajemo udubljenje kroz koje kola moraju da prođu, a nekada je služilo za dezinfekciju od slinavke, šapa i bolesti ludih krava. U susret i dalje dolaze novi modeli automobila. Tu počinje zabuna. Ljubazni albanski policajac nas usmerava u treću kolonu. Čekaj kako albanski. Gde se dede montenegrin?!? Uredno smo spremili pasoše i papire za kola, saobraćajne, vozačke i ostale dozvole, urinokulturu i druge nalaze koje smo imali pri sebi u nadi da ćemo uspeti da se izvučemo bez brisa i dodatnih pregleda. Kad smo došli na red, ljubazni albanski carinik upisa broj tablica i mahnu rukom da idemo, kako ne bi zadržavali red. I dalje zbunjeni, prođosmo u nadi da će nam neko negde udariti pečat da možemo da se hvalimo gde smo bili. Nismo prošli 50 metara staje Italijan ispred nas, pali sva četiri žmigavca i izlazi iz kola. U čudu krenemo za njim i shvatimo da to nije željno čekana granica nego je on stao zato što se čeka sa ekipom sa kojom je krenuo na odmor. Tu i zvanično počinje put kroz Albaniju.

Put je solidan, ništa specijalno, s obzirom kakve smo najave imali. Doduše, ne znamo kako je izgledao ranije. Posle pola sata vožnje kroz predele koji mogu da liče na bilo koje mesto u Crnoj Gori ili Dalmaciji, opet kolona. Pored nas idilična scena kao iz stripova. Benzinska pumpa, čikica koji spava i kokoške koje okolo trčkaraju. Fali još samo neki žbun da se vrti na vetru i original scena iz špageti vesterna. Opet kreće druženje vozača. Već vidimo tvrđavu na brdu, što je dobar znak da smo na pravom putu. Kako smo je videli krenulo je preslišavanje narodne pesme, sve u desetercu, „Zidanje Skadra na Bojani“. OK tu je tvrđava, tu je Skadarsko jezero, Bojana je malo dalje, Drim nije daleko, međutim kolona stoji dobrih dvadeset minuta. U međuvremenu, mobilni operateri nas pozdravljaju da smo dobro došli i da možemo da koristimo nikad povoljnije usluge njihovih mreža. U nekom trenutku je kolona krenula da se pomera. Taman smo očekivali da će se nešto desiti, pojaviti carinik, bilo šta, kad ono samo krdo malih i musavih cigančića koji prose. Samo ovaj put ne razumemo šta nam sve kunu, odnosno, hvale. Jedan mališa je bio prilično eksplicitan u izražavanju svojih lepih želja prema nama, i našim evrima, tako da je ljubio haubu i bočno staklo na automobilu. I tu majka tvrda srca bila...

Najveće zaprepašćenje izaziva most preko Drima koji se nedaleko uliva u Skadarsko jezero. Pošto smo konačno dokučili da čekamo uključenje na most, u slično neko vreme saznali smo da je most veoma uzak, što je manji problem, i što je drven. Da, drven. Metalna konstrukcija i drvene grede na njoj su prepreka za ulazak u Škoder. Postoji podatak da je u Albaniji do 1991. godine bilo svega 600 automobila kojima su se vozili visoki partijski funkcioneri, jedno je od opravdanja za ovakvu situaciju. U radosti i veselju prodjosmo most i idemo dalje nekim putem u nadi da ćemo naći grad i u njemu Venecijanske maske, koje su jedan od pokretača na ovu avanturu. Naime, našli smo detalj da u već pomenutoj fabrici postoji i diskont u kome dosta povoljno maske mogu da se pazare.

Putokaza, naravno, nema, semafora još manje. Vozimo se neko vreme i već smo sigurni da smo zalutali, jer nam tvrđava postaje sve manja u retrovizoru. Opet scena dremeža na pumpi i pokušaja komunikacije rukama i nogama pošto lokalci osim albanskog retko govore neki drugi jezik. Objasni nam čovek da smo krenuli u Tiranu i da se vratimo 5 kliometara i da ne možemo da promašimo skretanje za centar Skadra. Vraćamo se do drvenog mosta i počinjemo traženje centra grada i maski. U gradu najčešće postoje dva putokaza. Na jednom piše centar, a na drugom industrijska zona. Reper je spomenik Isi Boletinu narodnom junaku koga su Turci silno mučili i držali u Stambolu u tamnici, a ni Srbi i Crnogorci mu nisu ostali dužni jer se borio za ujedinjenje Kosova i Albanije. Jedan od retkih putokaza nedaleko od spomenika pokazuje dosta neodređeni pravac tako da nam nije bilo teško da još jednom zalutamo i umesto u centar odemo u industrijsku zonu. Ko pita, ne skita. Opet sporazumevanje rukama i nogama i na pravom smo koloseku. Centar grada u kome živi oko 110 hiljada stanovnika bi trebalo da bude mali. Međutim, pošto je grad dosta razuđen i njegov centar je dosta širok pojam.

Na 200 metara jedna od druge, nalaze se džamija, katedrala i pravoslavna crkva, što je i logično zato što u Skadru ima dosta vernika sve tri konfesije. Na brzinu popismo kafu u hotelu i idemo dalje da se raspitujemo o bitnim stvarima koje treba videti. I naravno, maske. Posle ćemo saznati da nas je konobar prevario za kurs pošto smo račun platili u evrima. Jedan evro je 130 leka, ali nije problem gde god da uđete možete da plaćate i evrima. Kartice skoro i da ne primaju, iako uredno stoje nalepnice da je moguće plaćanje plastičnim ljubimcima. U strogom centru grada postoji pešačka zona u kojoj je puno lokala: kafića, restorana, juvelirnica, turističkih agencija itd. Sve predrasude da će se nekome nešto desiti ako bude pričao na srpskom padaju u vodu. Ušli smo u tri ili četiri agencije pre nego što ćemo da naletimo na jednu devojku koja govori neki jezik koji nije albanski. Srećom u pitanju je engleski. Pitamo za venecijanske maske. Klima glavom, kaže da je čula da ima, ali nije sigurna gde je fabrika. Upućuje nas na turistički biro koji je na sred centralnog trga, a pored spomenika majci Terezi.

U Skadru se vidi dosta ostataka socijalizma i bede koju je donela tranzicija. Zgrade u centru grada su često bez fasade i na svakoj može da se vidi da je nešto dozidano. Prvi utisak je velika i dosta razuđena Kaluđerica. Razlike su velike, i postoje na svakom koraku. Na centralnom trgu nalazi se ultra novi hotel, ali i stari hotel koji izgleda kao scenografija za horor film. U turističkom birou vrlo ljubazna devojka na solidnom engleskom nam objašnjava šta treba da vidimo u gradu, koji je najbolji etno restoran i naravno, ne zna gde se nalazi fabrika maski, ali ima podsetnicu jednog umetnika koji ih je radio i on bi mogao da nas uputi. Na njoj ne piše ni telefon ni adresa... samo ime. Avantura se nastavlja. Tu se desila jedina neprijatnost zbog toga što smo iz Srbije, ako i neprijatnost nije prejaka reč. Naime, kad nas je devojka pitala odakle smo i mi joj rekli iz Beograda, Srbije, progutala je knedlu i složila kiselu facu i rekla da je to baš lepo. Zanimljiv detalj je i da muzej ne radi petkom tako samo ostali uskraćeni za jedan obilazak i opskrbljivanje istorijskim informacijama, koje nisu beznačajne, s obzirom da je to podneblje koje je bilo zanimljivo za osvajanje svim narodima koji su se ikada našli u ovim Balkanskim krajevima, a i sam Skadar je od 181. godine pre naše ere bio Ilirska prestonica, da bi 1912. godine ušao u nezavisnu državu Albaniju, posle balkanskih ratova.

Kako je pisalo na sajtu, fabrika maski radi do 16 časova tako da nam je valjalo naći je pre tog termina. Pošto se u Skadru praktikuje sijesta, odložili smo ručak i obilazak radnji za kasnije. Prema nekim instrukcijama fabrika nije daleko i peške može da se dodje do nje. Posle skoro sat šetnje nismo je našli. Prodavac u radnji sa terakotom nam je rukama i nogama objasnio da je fabrika u industrijskoj zoni, a pored fabrike sa italijanskim cipelama. Ta informacija je dodala sjaj u očima ženskom delu ekspedicije. Maske i cipele... čist bonus... prevrću se novčanici i broje evri. Tu počinje agonija. Pošto se odustalo od orjetiringa prešlo se na plan b... prelazimo u kola. Vreme prolazi, vrtimo se u krug po ulicama koje više liče na oranicu, jer su rupe ogromne i jako ih je teško obići. Vidi se da ta industrijska zona nije baš mnogo zaposlena, ili je i njima bio petak pa su radili skraćeno. Osim albanskog dosta se govori i italijanski, što nam nije bilo od pomoći. Četvrti put prolazimo pored raspale benzinske pumpe, i polako počinjemo da dižemo ruke od cilja pronalazak fabrike maski. Kako bi smo nešto promenili skrenuli smo u neku od bočnih ulica koja izlazi na stovarište keramike. Opet govore samo italijanski, medjutim, uspemo da se toliko sporazumemo sa čovekom da shvatimo na nam kaže da zna gde je fabrika i on prolazi dve ulice pored nje. Pratimo njegov karavan pun pločica i familije i jako smo blizu konačnog odredišta. Ženski deo ekipe opet broji evre, cipele su pored. Ljubazni gospodin nas upućuje ka fabrici i rukom pokazuje samo pravo. Mi njemu hvala na svim jezicima kojih možemo da se setimo, on nama odmahuje. Ni sto metara dalje nalazi se fabrika Arlekino. Šarena tabla sa imenom govori da smo na pravom mestu, prolazno vreme solidno, pola sata do zatvaranja radnje. Kad mi tamo, a ono medjutim... prazno dvorište, a prodavnice nigde. Nema čak ni portira koga bi smo mogli da pitamo. Razočarenje je veliko, ali smo bar našli gde je. Slična situacija je i u fabrici cipela. Srećom tamo se pojavio neki Italijan koji je objasnio da fabrika cipela nema svoju prodavnicu, samo proizvodnju.

Maski nema, cipela nema, razočarani idemo dalje... obilazak ostalih znamenitosti i klopa.

Pošto muzej ne radi, najveća atrakcija je tvrđava Rozafa. Kažu da se prvi put u nekim spisima pominje 1504. godine. Lokalna legenda dosta liči na onu iz naše pesme „Zidanje Skadra na Bojani“. Tri brata grade zamak, i šta god da sagrade preko dana sruši se noću. Neki mudrac im predloži da će djavola moći da smire jedino ako podnesu ljudsku žrtvu. Braća se dogovaraju da će uzidati ženu onoga koja prva majstorima donese ručak. Dvojca ne ispunjavaju obećanje i ostavljaju svoje žene kod kuće, a žena najmlađeg, koja se zove Rozafa, i kaže legenda bila je i najlepša, dolazi i biva uzidana. Morbidan deo priče je da ostavljaju njene grudi van zidina kako bi mogla da hrani tek rodjenog sina. Pošto je sve to odradjeno, tvrdjava je izgradjena bez većih smetnji. Uspon do tvrdjave je vrlo strm, a put uglačani kamen, tako da nismo hteli da rizikujemo kvar na automobilu pa smo deo puta prošli peške. Konformisti se penju svojim kolima do samog ulaska u tvrdjavu tako da se usput mimoilazite sa njima i pazite da vas neko ne udari na, naravno, uskoj stazi na kojoj ne mogu dva automobila da se mimoidju. Dok nam je duša još uvek u nosu, razdragani turistički radnik koji naplaćuje karte na ulasku u tvrdjavu je pokušao da nas prevari, odnosno, da nam naplati tri, a da nam izda dve karte. Nismo se dali, ovaj put. Karta košta dva evra i za tu cenu možete nesmetano da se krećete po tvrdjavi koliko god želite. Jedino što postoji kao informacija turistima su table na kojima mestimično piše nešto, obavezno na albanskom, ali i na engleskom i intalijanskom. Dosta tabli je polomljeno tako da osim poznavanja istorije i epske narodne poezije ništa korisno ne možete da saznate. Na vrhu tvrđave postoji kafić sa prodavnicom suvenira sa cenama prilagodjenim za turiste iz bogatijih zemalja. Fenomenalna stvar vezana za tu tvrdjavu je pogled koji puca sa nje. Prava slika koliki je ustvari grad Skadar dobije se kad se popne na najvišu kulu. Odozgo pogled se proteže veoma daleko, a lepo se vidi drveni most, baš kao i njegov naslednik u nastajanju. Od tolikog pentranja normalno je da čovek ogladni. Jedina prepreka imedju hrane i nas je klizavi put niz koji smo morali vrlo oprezno da se spuštamo, jer se nismo popeli autom do ulaska u tvrdjavu.

Po preporuci iz turist biroa potražili smo restoran u kome mogu da se probaju lokalni specijaliteti. Naravno, opet je problem bio putokaz koji ne postoji. Ruke, noge, mimika, osmesi, engleski, italijanski, ruski, nemački... još samo nemuštim jezikom nismo progovorili kako bi se sporazumeli sa nekoliko mladjih stanovnika Skadra i da bi nam oni rekli da idemo još 200 metara pravo i da će se sa desne strane pojaviti željeni objekat. Etno restoran se zove Tradita i nalazi se u sklopu malog hotela koji je smešten u kamenu kuću iz 17. veka. Na spratu se nalazi i mini muzej u kome su najvredniji eksponati tradicionalne svečane ženske haljine napravljene od vune, različite za udate žene i devojke. U prizemlju je postavka raznih alata, koje možemo da vidimo i po našim selima, a koristili su se početkom 19. veka. Rekoše nam da je najveća draž restorana tradicionalni način pripreme hrane na nekoj varijanti ognjišta u kome se loži vatra. Dobijamo meni u kome je sve na albanskom i ne možemo, čak ni iz konteksta da saznamo šta piše. Engleski razume konobar koji dolazi na smenu za desetak minuta. Jesmo gladni, ali ne da ne možemo toliko da sačekamo. Pošto smo saznali da je albanski specijalitet mix meat odnosno mešano meso, poručili smo i neki sir za predjelo. Izuzetno ljubazani konobar, baš kao i svi u Skadru, nam je prvo doneo po parče pite sa paprikom. Taj potez je garantovao da će ta večera biti prava avantura. Posle pite dobili smo i četiri parčeta sira i paradajz salatu, dobro je, stiže predjelo. Umesto hleba lokalni specijalitet je malo deblje ispečena palačinka iseckana na trake. Jak stariji sir, pita i salata su nam utolili prvu glad. Tu nas je pozitivno iznenadio konobar i doneo u zemljanoj posudi, koja je još bila vrela, preprženi beli koziji sir pun nekih zanimljivih začina. Sve to je dosta jako i masno, i u kombinaciji sa paradajzom, vrlo ukusno. Pijuckali smo i neko lokalno belo vino zanimljivog ukusa. Posle nekog vremena i pojedenog sira, izgladneli turisti bi jeli poručeni specijalitet. Pod mešanim mesom podrazumevaju krmenadlu, šniclu, nešto što liči na slaninu i kobasicu u kombinaciji sa nekim začinima. Na kraju smo dobili i dezert na račun kuće, koji najviše liči na kombinaciju orasnice i baklave. Ceo ceh sa sve kafama ispao je 35 evra. Oštro žensko oko je na izlasku iz restorana primetilo rasprodaju cipela, tako da smo imali još jedno kratko zadržavanje pre povratka na Adu Bojanu.

Jedina prepreka našem povratku u Crnu Goru bile su krave na putu kojih predveče ima neverovatno mnogo. U jednom momentu je krenulo preslišavanje mitologije i probali smo da se setimo da li je krava sveta životinja u Albaniji. Ljudi koji idu u pratnji čini se da uopšte nisu zainteresovani za situaciju na putu. To smo osetili na svojoj koži kad je jedna krava stala ispred našeg automobila. Osećaj da krava stoji ispred vas i čini se gleda vas u oči, i kao da će svaki sekund da se zaleti na vas teško može da se prepriča. Dalje put do granice je prošao glatko. Veliko čudjenje izazvalo je naše pojavljivanje pred crnogorskim carinikom koji izgleda da nikada nije video srpske turiste na tom graničnom prelazu. Nekoliko puta nas je pitao da li smo iz Srbije i da li razumemo srpski i obavezno da li smo platili ekološku taksu od 10 evra.

Suma sumarum, ako nas put navede u taj kraj ponovo, sigurno ćemo otići u Drač, kažu da je sredjen i da liči na Majami.

Kraljev gambit

Sportski PR u Srbiji kao disciplina baš i ne postoji. Povremeno se desi da imamo neki dobar slučaj, ali je to više plod ubadanja neke ćorave koke, nego strategijskog pristupa. Pokušaću u narednim redovima da se ponašam što je objektivnije moguće i da analiziram situaciju koju imamo, a to je puna Marakana iz kola u kolo. Navijačke strasti odmah ostavite po strani, ako ih ima.

foto: rts.rs

Činjenica je da je već dve sezone Zvezda klub sa najvećom posetom u našoj kljakavoj fudbalskoj ligi. Od januara prošle godine, od kad je na mesto šefa stručnog štaba došao Robert Prosinečki, rezultati su bili promenljivi, dovođeni su igrači koji nikako nisu opravdali poverenje ni struke, a još manje navijača, bilo je i tuča, suspenzija, pokajanja, razočarenja, neostvarenih obećanja i ciljeva… jednom rečju svega i svačega, ali i pored toga narod je dolazio na stadion. U januaru ove godine napravljen je pravi potez i dovedeni su perspektivni klinci. Što bi šahisti rekli odigran je gambit. Svesno je žrtvovana polusezona koja i onako nije imala perspektivu, zbog sledeće u kojoj bi titula trebalo da se vrati na Marakanu. Da kažemo da nije realno da se stigne prednost od 10 bodova, opet bez navijačkih subjektivnosti.

Taj gambit je doneo dobre rezultate, ali je doveo i veći broj publike na stadione. Predsednik Zvezde Lukić se setio popularne mere da „u znak zahvalnosti navijačima otvori kapije stadiona“. Posle nekoliko utakmica sa slobodnim ulazom moralo je da se kaže dosta i da neko kaže izvinite vi koji ste platili sezonske karte. Fudbaleri su nastavili da pobeđuju, između ostalih i Partizana sa 2-0, tribine pune, Lukić ima vetar u leđa pred izbore. Dobra strane te priče je da se korpus najvatrenijih navijača razvodnio ljudima koji su sa decom došli na stadion, onima koji su željni da ponovo gledaju dobar fudbal, a da nije sreda i Liga šampiona odnosno da gledaju Premijer ligu. Da li će se time smanjiti broj incidenata na stadionima, verovatno ne, ali će se poslati drugačija slika iako do incidenta dođe. Ne makljaju se svi navijači na stadionu sa policajcima nego samo deo što je već prihvatljivije.

Na žalost odsustvo strateškog razmišljanja i planiranja imamo na delu. Cela akcija je stala. Nastavio je da dolazi isti broj ljudi kao i pred kraj prošle sezone, a dvadesetak hiljada novih koji su se upecali će sačekati opet slobodan ulaz.

foto: 24sata.hr

Dobar primer koji je mogao da bude primenjen i na slučaj Zvezde imamo svega 400 kilometara zapadno u Zagrebu. Njihova liga je još gora od naše i stadioni su prazniji od naših, međutim, „gazda“ Dinama Zdravko Mamić se dosetio, ili mu je neki dobar konsultant šapnuo, da kaže karta za utakmicu košta jednu kunu što je po on line konverterima 15 dinara. Kompletna PR kampanja koju je pratila i adekvatna marketinška podrška je sprovedena u delo prošlog avgusta, a nosila je naziv „Dinamo za kunu“. Izuzetan PRovski trik koji nije moga da ostane ne propraćen, a primenio ga je Mamić, je da umesto deset blagajni otvori jednu i da automatski ima red oko stadiona. To je sjajna prilika za foto vest koja je naravno kasnije obišla ne samo Hrvatsku nego i ceo region. Dosadne utakmice Hrvatske nogometne lige je tako gledao pun stadion. Ljudi su navikli da dolaze na stadion, pa im nije bilo teško da za utakmicu Lige šampiona, nešto kasnije, izdvoje i 200 kuna da gledaju Real ili Lion kako Modrima puni mrežu do vrha. 200 kuna je oko 3000 dinara, što je oko 30 evra što je i dalje jeftinije od najjeftinije karte na Kamp Nou – 34 evra.

Naravoučenije… Mamić je napravio gambit i došao mu je kralj, Real Madrid, na pun Maksimir. Lukić je odradio gambit, ali sad tapka u mestu, jer ili nema ko da mu šapne šta dalje ili neće da se potrudi da napravi taj još jedan korak koji može da mu kupi i naredni mandat na mestu predsednika kluba, a to je zarada, odnosno vađenje iz dugova. Da još pojednostavimo osmišljena PR kampanja donosi profit, čak i u fudbalu kakav se igra na Balkanu.

Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze,

Jeste malo neobično što ti pišem sada na početku proleća, ali su me neke situacije nagnale da ti se obratim. Naime, kod nas je malo haotična situacija i čini mi se da više nemam kome da se javim osim tebe.

Sinoć smo imali situaciju koja nas je ostavila potpuno bespomoćnima i bez adrese da se više bilo kome požalimo.

Kupili smo karte za koncert Novelle Vague koje su koštale 1600 dinara i nas pet – šest se baš radovalo tom koncertu. Neki su čak okačili i pesme po društvenim mrežama da unapred vežbamo i da se ne brukamo kad krene svirka. U radosti i veselju skupili smo se sa raznih strana kod hale Beko. Jes malo bilo sumnjivo šta će tamo svirka. Posebno je bilo čudno kada su neki dobri ljudi hteli da nam poklone njihove neiskorišćene karte. U nekom trenutku je bilo više ljudi u kontra pravcu nego ka hali. Ništa nije slutilo da ćemo se jako loše provesti iako je bilo naznaka raznih.

Da nešto definitivno nije uredu videli smo kad nam je dečko na ulazu rekao da li želimo da nam pocepa kartu iako je pitanje da li ćemo ući. Jeste delovalo da je gužva velika, ali smo idalje verovali da ćemo čuti naš omiljeni bend. Ispred je sa nama bilo bar 500 ljudi. Iz hale je kuljao dim kao da je pušnica unutra i ljudi su se gurali da uđu i izađu.

Dragi Deda Mraze,

Nije da se žalim, bio sam na raznim koncertima i utakmicama i mogao sam da se guram, ali da li ima poentu kada treba da ideš i uživaš da se guraš i gušiš? Ljudi su padali u nesvest, opšta konfuzija i dezorganizacija je počela da se uvlači u naše redove.

Pošto je na koncert došao neki kulturan i fin svet koji nije neobrazovan i nije rastao na kruški krenuli su da se vrte telefoni i došli smo do informacije da je prodato duplo više karata nego što prkno od hale može da primi. Neko pametan je pozvao Policiju. Patrola je došla i neki komandant je rekao da nas razume i da nas podržava, ali da on ne može ništa i da moramo da privatno tužimo organizatora koncerta. Neki advokati koji su bili prevareni kao i mi su potvrdili to i rekli su nam da možemo da se bunimo do ujutru, ali da nam niko neće reći izvini, a kamo li da nam vrate naše novce.

Tu je i kiša počela da pada jače. Sakrili smo se ispod nekog suncobrana. Tu nas je primio neki fin čovek koji je razumeo naš problem i tešio nas da smo ispali pametniji od ovih što su ušli i što sada padaju u nesvest. Dve devojke i jedan mladić su izneti dok smo tu stajali.

Osećaj bespomoćnosti je najgori u celoj priči. Živimo u državi u kojoj niko živi ne može da te zaštiti od prevaranata koji svoje dugove rešavaju na taj način što organizuju koncert pa štampaju duplo više karata. Varijanta ako prođe prođe. Prošlo je izgleda jer niko od političara čak ni u sred kampanje nije hteo da iskoristi nezadovoljne građane i da kaže, ako ništa da ih razume.

Obična policija nije nadležna, komandant rekao da imamo pravo da od njih dobijemo podatke o organizatoru koncerta i da ga privatno tužimo za šta god. Komunalna policija nije nadležna i nema ingerencije da juri ni švercere iz podzemnog prolaza na Zelenom vencu, a kamo li prevaranta koji je organizovao vraćanje dugova od mojih para. Da se žalim nekom ministarstvu ili gradskom sekretarijatu ni jedan odgovor neću dobiti pre 6. maja, a možda ni tada jer će se promeniti vlast pa ove sledeće neće biti briga da rešavaju zaostavštinu iz prošlosti koje se toliko stide.

Deda Mraze,

Ne znam zašto ti baš pišem, ali verujem da će ti bar biti žao i da ćeš malo saosećati sa nama koji smo se namučili sinoć. Robot saosećanja sa Tvitera to je već učinio...

Hvala na razumevanju.

Nadam se da ću do kraja godine biti dobar i da ću dobiti poklon!