Čekajući armagedon

Mislim da posle ovoga više neću zloupotrebljavati moju ličnu pljuvaonicu u vidu bloga da pričam o politici… ikada… političari i politika nisu zaslužili ni jedno slovo, a kamoli tekst, ali dobro.

Zagreva se kampanja pred izbore. Naši dragi lideri i liderčići vežbaju političku Kama Sutru kao laki flert sa biračima, a sve u cilju da privole još kog ne opredeljenog da glasa za njih, kad god ekipa na vlasti bude rešila da raspiše izbore. Kada budemo znali datum izbora Srbija će stati, do trenutka dok se ne formira vlada. Ne dao nam Bog da se to razvuče ko kod Belgijanaca na godine, jer ćemo se udaviti u sopstvenim govnima koja neće imati ko da pusti da odu. Kampanja koja je već počela će biti duga i prljava.

Ono što mene više brine je gde sam tu ja, što bi rekao neko iz naroda, odnosno gde smo tu mi prost, običan narod koji svako jutro ustaje, ide na posao, radi, vraća se kući, a usput treba da svrati do prodavnice, kupi leba i za na leba?

Mi smo u septičkoj jami, tamo gde smo i bili poslednjih XY godina od kad se uspostavio ovaj sistem, da ne kažem tu smo od 1945. od kad smo „rešili“ da nećemo kralja i da hoćemo Tita. Kad konačno pomislimo OK dotakli smo dno, od sad može samo bolje, shvatimo da nije dno nego je prečka i da je dug put do dna.

Postavljam pitanja i dajem odgovore, ko političar… neću se kandidovati do kraja tekst, ne brini.

Sistem se zvao komunizam, pa socijalizam, pa soc-realizam, pa razvijeni socijalizam… bilo je imena i kumova onoliko. Onda se desila tranzicija ili njen početak kad je ekipa u Berlinu rešila da se bavi građevinskim radovima i da čas posla prečukaju onaj zidić koji ih tako dugo muči. U našim krajevima pošto je ekipa bila uigrana na republičkim nivoima, rešili su zajedno da to na saveznom nema smisla i da nećemo više da se igramo zajedno pod jednim grbom, ali sistem privilegija je dobar. Zašto ga menjati? Da bismo zadržali kabinete, kožne garniture, dnevnice, službene puteve, vozača, letovanja, zimovanja, bunde, švalerke, skupa pića i parfeme treba da se krstimo umesto da idemo na sednice Partije.

Nije problem, sad ćemo mi to časkom…

Tako smo dobili istu onu ekipu koja je ovaj put delovala presmešno, jer su do juče bili uzdanice jedne, jedine, najdivnije Partije, a od danas veruju u jednog, jedinog Isusa Boga na zemlji koji je prihvatio grehe ljudi na sebe. E, da zna za koju ekipu je preuzeo grehe još uvek bi pravio stolove i stolice u Nazaretu i Bog da ga vidi!

Ona smo se krstili sa tri prsta, onosno sa malo više ili smo klanjali. Probuđeno je najgore u nama…  Klali smo se, ubijali, držali vatrene govore i pretili jedni drugima zarđalim escajgom samo, i slovima, zbog povlastica ekipe koja jaše još od 45. Da li je pokojni Đinđić nešto mogao da uradi posle 5. oktobra 2000. godine na žalost ne znamo, a možemo da nagađamo. Imao je želju, ali je i njega pojeo sistem koji tako dugo opstaje, kako god da se on sad zvao. Lica se menjaju, ali je sistem tu.

Bila je nekad fantastična naučno popularna emisija koju je pravila ekipa iz Australije, zvala se „Posle 2000.“. Kao dete sam mnogo voleo da je gledam, jer je to bio jedan od retkih uvoznih programa koji je probijao zavesu koju je naš sistem napravio ispred nas. Sve epizode sam, čini mi se, gledao, ali ne vidoh kako se razgrađuje politički sistem star preko 50 godina. Pitanje je samo da li ćeš da se uklopiš u njega i da ti budeš dao priče ili nećeš i uzmeš pasoš u zube i zaletiš se preko granice, pa ko Meksikanci. Koga uvate, jebi ga, a ko pretrči dobro došao u zemlju izobilja.

Vraćamo se u priču današnje političke situacije….

Najiskrenije verujem da ko god bude došao na vlast na sledećim izborima i kako god da se on zvao, i koju god nominalno ideologiju predstavljao da će biti isti kao i svi njegovi prethodnici. Da li je Evropska unija šansa da se tako nešto promeni? Ne znam… nisam siguran… Kod prijatelja i komšija Mađara, Rumuna i Bugara čini mi se baš se i nije primila ta klica. Ovako sa strane deluje kao da je i kod njih slično kao što je i bilo i da ta ista Evropska unija kune dan kad ih je primila.

Apatično… možda… s tim što ja ozbiljnije shvatam politiku i verujem da ja doprinosim zaokruživanjem nešto. Tako će biti i ovaj put. Ako Partija Roma Srbije izađe na izbore imaju moj glas, ako ne naći ću već neku drugu manjinsku partiju za koju ću da glasam.

Da ne bude da samo pričam kako je sve crno i kako nema rešenja, to nije tačno… ima rešenja. Nije lako, ali ima. Prirodna nepogoda, epidemija neke bolesti, rat svetskih razmera… nešto veliko i spektakularno što će promeniti izgled globusa moraće da utiče i na nas da promenimo okolnosti pod kojima funkcionišemo. Čist Darvin u praksi… najjači ostaju i razmnožavaju se dalje.

Dok se ne desi neka prirodna nepogoda u vidu katastrofe širih razmera, opaljivanja komete u Zemlju ili neke masovne epidemije ja ću, i dalje, stavaljati znak jednakosti između bavljenja politikom u Srbiji i lakiranja noktiju, odnosno u muškoj varijanti gledanja fudbala, i truditi se da što je moguće više podignem kvalitet svog života, što želim i svakom čitaocu ovih redova. 

Od sad samo o seksu i nekim drugim pametnijim temama. Politika je zaradila isključenje…