Bez inspiracije

Čelzi menja trenere ko na traci, Zvezda zaustavila traku sa trenerima, videćemo šta će dalje, sneg pada, a mene sve nešto mrzi, spava mi se i lomi me neki virus...

Za kreativnost je potrebna dokolica, reče neko.

Do pisanja, srdačan pozdrav...

EU, nemoj više da me braniš

Obećao sam i opet gazim obećanje, ali sam pomalo povučen za jezik, a malo više mi se čini da u medijima ne vidim da je neko sabrao 2 i 2 na način na koji ja to sabiram i kako meni ispada 4. Možda ja mislim da je 4, a u stvari je 5 i ja treba da odem kod očnog i rešim problem.

Dakle, imamo situaciju na terenu da su zvaničnici Evropske unije rekli da Srbija ako misli da igra fudbal sa ovim drugarima osim lopte, dresa i patika mora da prizna nezavisnost Kosova. Niko u Srbiji ko planira da živi od politike nema petlju da to uradi. Crvena linija, stubovi spoljne politike bla, bla… Sa druge strane maćeha Rusija dovodi gas u Srbiju, Tomu prima Putin u Sočiju, daje pare za krpljenje budžeta, gasi požare po Srbiji i regionu, kupuje grožđe pardon gvožđe iz Smedereva… ne rade oni to sve zato što je Toma rekao da od mame i tate voli više Srbiju, Rusiju i Džonija Vajsmilera u ulozi Tarzana. Oni to rada iz interesa, da ne kažem koristi jer će na koncu uzeti telekomunikacije, železnicu, energetiku i u partnerstvu sa državom zarađivati. Sa druge strane kada neki naš političar ode u posetu nekoj EU zemlji nabiju ga u podrum i prima ga treći pomoćnik zamenika i on ga riba što nismo priznali Kosovo.

Ah da, da ne zaboravim. Jedan od uslova za ulazak u Uniju će biti i ulazak u NATO što mi nećemo jer smo vojno neutralni, a i sećanja na bombardovanje su još friška. Rusi će poslati neke malo starije MIGove i verovatno malo oružja i to ćemo završiti na taj način. Naravno, i to će biti kredit zbog koga ćemo u hipoteku da stavimo recimo Telekom, a pošto ne budemo imali od čega da plaćamo rate oni će nam to uzeti.

Tu onda dolazimo do jednog praktičnog momenta. Kad i Kosovo bude ušlo u Evropsku uniju, a mi i Turska budemo i dalje kandidati, oni zato što su Muslimani, što će EU demantovati, i mi zato što smo gubernija moraćemo da se priupitamo gde smo došli i kuda idemo.

Ova zemlja je škrta da iznedri nekoga ko ima viziju šta ćemo i kako raditi u sledećih pedeset godina. Bilo je pokušaja, ali im nisu dali da razviju svoju ideju.

Naučen sam da prvo gledam u sebe i da prvo u sebi tražim grešku, pa tako i ovaj put.

Očigledno svet se ponovo polarizuje i sad treba izabrati stranu. Naši premudri političari ne osećaju momentum da se ponašaju odgovorno prema svojoj deci i da kažu kakva je situacija i šta će se desiti ako izaberemo put broj 1, a šta ako biramo put broj 2. Narod je stoka oni to i onako neće shvatiti. Daj da mi to uradimo, uzmemo te novce od Putina, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo.

Po prirodi sam optimista, ali mi se opet po glavi mota onaj aforizam propasti ne možemo, a bolje biti neće.

Što je teško da nam kažu da nećemo nikada ući u Evropsku uniju i da se ovaj narod ne loži više da će nam kad uđemo u tu inkriminisanu instituciju biti bolje. Postaćemo Dubai istočne Evrope. Svi će se tući da dođu kod nas jer toliko toga imamo da im ponudimo… ček samo da smislim šta… know how za kombinacije i valjanje svega i svačega. Da verovatno nam je to dodatna vrednost u ovom surovom svetu.

Svesno sam drznuo u svetu srpsku zemlju i izgovorio jeres da možda ne bi bilo loše odnosno da bi bolje bilo da se vežemo za EU nego za Rusiju. Kosovo smo izgubili ratom, a sad ni ne vodimo računa o ono malo ljudi koje je ostalo dole i koji u Beograd gledaju kao u boga i čekaju šta će Toma, Boris, Vučić, Ivica i ostali likovi iz bajke da kažu i koji će stav da ispale.

Nekako mi je draža ova EU ekipa iako ucenjuje i prati, ali bar mi se čini da znaš šta misle, nego ovi što ti organizuju prijem pa posle čerupaju jedno po jedno. Mogli bi i oni malo da se pokažu kao fleksibilni i zarad stare slave još od pre II svetskog, ako ne nekog friškijeg, rata da popuste i da kažu znamo ljudi ok su oni uradiće sve da dođu da se igraju sa nama. Ajde da ih maznemo rusima.

Rekao sam pa šta bude. Valjda neću da završim u nekom gulagu ili nekom sličnom egzotičnom mestu...

Lament nad novinarstvom

Svi smo mi bivši novinari, jer je novinarstvo u Srbiji umrlo, reče stariji kolega kad smo se sreli jednom ne prilikom na nekoj sahrani.

Tada baš i nisam najbolje razumeo to što mi je rekao.

Sada razumem. O da... I te kako razumem.

Ekipa nadrkanih klinaca većih od života koja je bila spremna da razapne svakog političara, sumnjivog malog, srednjeg i velikog privrednika žrtvovana je bogovima bezumlja i tranzicije. Krila su im posečena tek što su poleteli. Pred njih su umesto perspektivnih karijera stavljeni kompromisi koje su oni pre ili kasnije počeli da prave. Tog trenutka su ih dobili razni probisveti koji su pokupovali njihovu nadrkanost i kreativnost za sitan kusur. Prva stvar koju su uradili je da su ih stavili u kalup, objasnili im sistem da prvo moraju da idu po burek, pa rade za kikiriki, a onda će i u penziju. Ako se neko snađe da bocne neku tezgu sa strane, da glas nekoj rumunskoj reklami za prašak - čist bonus.

Trebalo je da bolje čuju profesora koji im je na prvom predavanju rekao: "novinari su rizična profesija. Kraće žive jedino probni piloti. Novinar u Srbiji je razveden, ima ispod prosečnu platu, jedno dete i pusi cigarete nize srednje klase. Dobro došli."

Niko od usijanih glava nije znao da ga čuje.

Naivnost ili previse optimizma su ih obmanuli. Nije ni taj profa prorok, jer da jeste video bi neke druge stvari koje su ga snašle, ali je to pametno rekao, mora mu se priznati.

Sad smo sami sebi krivi što smo muljatori, piljari ili loše živimo od kombinacije do kombinacije.

Zaboravljeni alat

Situacija u medijima je užasna. Plate su male i ne redovne. Ko je na plati, ko ne radi na autorski ugovor pa se svaki mesec pred prvi moli bogovima da ga pozovu iz računovodstva da opali još jedan potpis. Neki su sa svojim medijskim kućama završili na sudu zbog neisplaćenih honorara. Deo novinara koji se snašao pa je promenio zanimanje, bolje je prošao makar otišao na taksi. Ostali zavise od volje nekog tajkuna ili od volje direktora koji nelegalno zavlači ruku u džep građana i neravnomerno raspoređuje sužnjima.

Malo je onih koji su se snašli i dobro žive samo od novinarstva… U stvari ne znam nikoga ko dobro živi od novinarstva.

Čekajući nulti dan… slava mu.

Istorija, PR ili nešto treće

PR se bavi reputacijom svog klijenta, da uprostimo. Jedan konsultant je svojevremeno premijera Srbije zvao klijentom. Dve premise… konkluzija čovek se bavio reputacijom Srbije. Ozbiljan i odgovoran posao, a mogu da zamislim nivo ozbiljnosti takvih situacija na zapadu.

Da bi vodili računa o nečijoj dobroj reputaciji PRovci su često skloni da jednu činjenicu istaknu, a drugu stave u drugi plan ili recimo da promene ugao gledanja na neki događaj ili ličnost i tu se koriste razni alati. Dešava se da neko kaže u poverenju nešto nekome i da to od tajne postane laž, ako je alat dobar, a alatničar vešt. Ništa nisam rekao novo, priznajem. Pitanje je sada kako da razlučimo istinu od PR alata odnosno, još brutalnije, kako da znamo šta je istorijska činjenica, a šta je PR alat?!?

Odnosi sa javnošću je zanat koji je uvezen i dosta davno je imao svoje korene. Kod nas je ta klica nešto kasnije krenula da se prima na način na koji se sada radi. Uvek je bilo nekih partijskih komesara koji su vodili računa o reputaciji o bitnim drugovima i kada je trebalo uklanjali tragove za njima, venčavali, razvodili, slali decu u domove, vodili na abortuse…  tako smo i nesrećnih devedesetih dosta puta dnevno slušali kako smo izgubili medijski rat, a danas često čujemo da se popravila reputacija naše zemlje. Opet pitanje šta je onda istorija i činjenica?!?

Još jedno pitanje se nameće kada neki naši unuci budu otvorili arhivu šta će tamo da nađu? Komunikacijsku strategiju i primere dobre PR prakse ili možda činjenice koje će kasnije poslužiti nekim našim potomcima da u školama uče kako su im preci živeli.

Protok informacija je neverovatan. Društvene mreže su dovele do toga da tvoji prijatelji ne zaboravljaju na tvoj rođendan čak iako se niste videli 10-15 godina. O kratkim banalnim vestima koje su nekad karakterisali „vesti iz zemlje i sveta“ da i ne govorimo. Time line na Twitteru se samo puni i ako okreneš glavu, ostaviš pametni telefon ili ne daj bože kad sa prijateljima izađeš na piće ispadaš iz koloseka čas posla i imaš zastarele informacije.

Sve je to OK, ali pitanje i dalje lebdi: šta je istina i ko je merodavan da je utvrdi?

Čas posla od omiljenog postajete omraženi i od lovorika dolazite do toga da vas svi pljuju. Vaša online i offline reputacija je ugrožena. Opet ta reč reputacija i upravljanje reputacijom…

Pitanje koje je pokrenulo lavinu razmišljanja je šta ćemo ostaviti našim potomcima?

Psssst! Kandidati pavaju…

Bogu hvala dočekasmo još jednu izbornu tišinu. Ostavili su nam, po mišljenju zakonodavca, dovoljno vremena da nam se slegne i da nam svi kandidati legnu i da bez zadrške u nedelju na Đurđevdan zaokrižimo onog koji nam je srcu najmiliji i najdraži.

Poštovani čitaoče ovih redova,

Ako ti miš šara po netu i dokon si baci oko na ove redove i klikni na predizbornu priču koja je puštena iako je prošla ponoć. Klikni i lajk na facaknjizi čak iako znaš i svesno kršiš predizborni zakon koji zabranjuje pričanje o programima, kandidatima, političkih viceva i sličnog bavljenja politikom i izborima. Samo masni vicevi dolaze u obzir! Mogu i ovi bez holesterola, ali samo ako je doktor prepisao.

RRA je svela predizborno nadgornjavanje na nivo L’Orealove kampanje za novi šampon ili neki drugi kozmetički proizvod. Nema više zakupljenih termina po televizijama i nema lake love od marketinga. Nema više besomučnog ponavljanja predizbornih konvencija i vikanja na narod sa malih ekrana TV prijemnika što je repriza u odnosu na vikanje koje je bilo uživo po trgovima i halama. Mnogi od nas će na biralište otići uskraćeni za predizborne konvencije koje su tako rado gledali i usput upljuvavali svoje televizore svađajući se sa kandidatima. Pametniji su podmetnuli lavor pod televizor da im parket ne povuče vlagu od tolike tekućine.

Šalu na stranu, što reče naš narod…

Čini mi se da ću ovaj put na biralište otići neopredeljen za koga ću glasati i na licu mesta odlučiti da im svima dam šansu. Duboko verujem da treba glasati i ne treba prepuštati tako lako pravo izbora, ali ovim kandidatima ne bi dao nacrtane ovce da sačuvaju, a ne državu da se sa njom igraju. Žao mi je što ni jedna partija Roma neće izaći na ove izbore, ili ih bar ja nisam primetio da se reklamiraju. Za njih bi glasao ponovo, jer mislim da zaslužuju da imaju bar jednog poslanika u budućem sazivu.

Možda da se glasa za čoveka pa i da kažem OK znam ga da mu dam glas, ovako da glasam za listu, pa oni sami da rasporede koje će da gde ne će da prođe kod mene, ovaj put.

Nekada davno pet klinaca kojima su to bili prvi izbori na kojima su glasali su na listić dopisali Paju Patka. Potez tih klinaca na biračkom mestu 16. u Zemunskoj gimnaziji nije promakao reporteru Novosti. Kako će ostala četvorica da se ponašaju nemam pojma, ali sam na ivici da ponovo glasam za Paju. Sa njim je čovek bar načisto. On je zamlata, ali bar voli svoje sestriće: Gaju, Vlaju i Raju i kako tako od njih je napravio ljude, da ne kažem pačiće, i izveo ih je na pravi put.

Dobro razmislite pre nego što zaokružite bili kog kandidata, a ako vam Portfirije ukine internet jer ste remetili javni red i predizborni mir sami ste krivi. Kažu da na ovom kanalu možemo da lajemo i da nam tu ne smeju ništa. Nadam se da se za sledeće izbore neće dosetiti da uvedu i neku online šutnju. O čemu ćemo onda da pričamo tokom ta dva dana?!?!?

Topli pozdravi iz Albanije

leto 2010. godine

Kako kažu meštani na Adi Bojani ne pada kiša ako nije ozbiljna. Odu oblaci u brdo i tamo se ispadaju. Taj detalj smo čuli tek pošto smo na oblačno jutro odreagovali organizacijom izleta u Skadar iliti Škodru kako ga zovu Albanci.

Da biste od Ade Bojane došli do Skadra morate da se vratite ka Ulcinju, skrenete na put ka selu Vladimir, dodjete do graničnog prelaza Sukobin, zatim pređete drveni most i tu ste, reče nama recepcioner, mi zapisali parametre i krenuli. Dodao je da je put skoro napravljen i da je dobar. To sve nas je lomilo, medjutim, ono što je odlučilo da krenemo na put, umesto na neku drugu plažu, je detalj koji smo našli na nekom od sajtova da se većina maski koji se pojavi na karnevalu u Veneciji napravi u fabrici u Skadru. Ta fabrika je postala poznata širom sveta kada su se njihove maske pojavile u filmu Stenlija Kubrika „Širom zatvorenih očiju“ sa Nikol Kidman i Tomom Kruzom. Pitali smo recepcionera za tu fabriku i reče da ne zna, ali da je lako moguće, jer je mnogo nove tehnologije u poslednje vreme došlo nedavno iz Italije.

Gore glavu, ključ u bravu, pravac magistrala, reče pesma, a mi poslušasmo. 

Od Ade Bojane do crnogosko – albanske granice putuje se malo jače od sata vožnje kolima po krivudavom i, na momente lošem, putu. Odmah u oči pada da u susret stižu samo dobra kola, odnosno da je vrlo malo kola koja su starija od 3 – 4 godine, registrarskih oznaka uglavnom sa Kosova, iz Albanije, ali i iz Švajcarske, Nemačke, Italiju da ne zaboravimo, i iz ostalih zemalja pogodnih za arbajtovanje. Osim tablica, da smo se uputili u pravcu Albanije podsetio nas je i jedan čikica koji pored puta prodaje suvenire, zastave i ostale drangulije sa albanskim nacionalnim motivima. Istog sekunda ispade jednoglasno pitanje tročlane ekspedicije: „da li smo mi prešli granicu?“. Neki kilometar dalje, od 34 koliko ih ima od Ade Bojane do Skadra, demantovala nas je kolona koju smo odmah prepoznali kao red pred granicom. Ljudi izlaze iz kola i ćaskaju, neko dete ispred frižidera, a ispod suncobrana, prodaje sokove, i još uvek nismo dobili poruku od provajdera mobilne telefonije da smo dobro došli u Albaniju. Pojedini članovi male ekspedicije pokazuju znakove nervoze, jer idemo u „nepoznato“. Pošto smo se pomerili sto metara primetili smo kućice sa velikom nadstrešnicom i kolone automobila u oba pravca. Malo zbunjuje što su zastave Crne Gore i Albanije jedna pored druge. Kumovska zastava Evropske unije za svaki slučaj da se nađe, od viška glava ne boli. U suprotnom smeru prepoznajemo udubljenje kroz koje kola moraju da prođu, a nekada je služilo za dezinfekciju od slinavke, šapa i bolesti ludih krava. U susret i dalje dolaze novi modeli automobila. Tu počinje zabuna. Ljubazni albanski policajac nas usmerava u treću kolonu. Čekaj kako albanski. Gde se dede montenegrin?!? Uredno smo spremili pasoše i papire za kola, saobraćajne, vozačke i ostale dozvole, urinokulturu i druge nalaze koje smo imali pri sebi u nadi da ćemo uspeti da se izvučemo bez brisa i dodatnih pregleda. Kad smo došli na red, ljubazni albanski carinik upisa broj tablica i mahnu rukom da idemo, kako ne bi zadržavali red. I dalje zbunjeni, prođosmo u nadi da će nam neko negde udariti pečat da možemo da se hvalimo gde smo bili. Nismo prošli 50 metara staje Italijan ispred nas, pali sva četiri žmigavca i izlazi iz kola. U čudu krenemo za njim i shvatimo da to nije željno čekana granica nego je on stao zato što se čeka sa ekipom sa kojom je krenuo na odmor. Tu i zvanično počinje put kroz Albaniju.

Put je solidan, ništa specijalno, s obzirom kakve smo najave imali. Doduše, ne znamo kako je izgledao ranije. Posle pola sata vožnje kroz predele koji mogu da liče na bilo koje mesto u Crnoj Gori ili Dalmaciji, opet kolona. Pored nas idilična scena kao iz stripova. Benzinska pumpa, čikica koji spava i kokoške koje okolo trčkaraju. Fali još samo neki žbun da se vrti na vetru i original scena iz špageti vesterna. Opet kreće druženje vozača. Već vidimo tvrđavu na brdu, što je dobar znak da smo na pravom putu. Kako smo je videli krenulo je preslišavanje narodne pesme, sve u desetercu, „Zidanje Skadra na Bojani“. OK tu je tvrđava, tu je Skadarsko jezero, Bojana je malo dalje, Drim nije daleko, međutim kolona stoji dobrih dvadeset minuta. U međuvremenu, mobilni operateri nas pozdravljaju da smo dobro došli i da možemo da koristimo nikad povoljnije usluge njihovih mreža. U nekom trenutku je kolona krenula da se pomera. Taman smo očekivali da će se nešto desiti, pojaviti carinik, bilo šta, kad ono samo krdo malih i musavih cigančića koji prose. Samo ovaj put ne razumemo šta nam sve kunu, odnosno, hvale. Jedan mališa je bio prilično eksplicitan u izražavanju svojih lepih želja prema nama, i našim evrima, tako da je ljubio haubu i bočno staklo na automobilu. I tu majka tvrda srca bila...

Najveće zaprepašćenje izaziva most preko Drima koji se nedaleko uliva u Skadarsko jezero. Pošto smo konačno dokučili da čekamo uključenje na most, u slično neko vreme saznali smo da je most veoma uzak, što je manji problem, i što je drven. Da, drven. Metalna konstrukcija i drvene grede na njoj su prepreka za ulazak u Škoder. Postoji podatak da je u Albaniji do 1991. godine bilo svega 600 automobila kojima su se vozili visoki partijski funkcioneri, jedno je od opravdanja za ovakvu situaciju. U radosti i veselju prodjosmo most i idemo dalje nekim putem u nadi da ćemo naći grad i u njemu Venecijanske maske, koje su jedan od pokretača na ovu avanturu. Naime, našli smo detalj da u već pomenutoj fabrici postoji i diskont u kome dosta povoljno maske mogu da se pazare.

Putokaza, naravno, nema, semafora još manje. Vozimo se neko vreme i već smo sigurni da smo zalutali, jer nam tvrđava postaje sve manja u retrovizoru. Opet scena dremeža na pumpi i pokušaja komunikacije rukama i nogama pošto lokalci osim albanskog retko govore neki drugi jezik. Objasni nam čovek da smo krenuli u Tiranu i da se vratimo 5 kliometara i da ne možemo da promašimo skretanje za centar Skadra. Vraćamo se do drvenog mosta i počinjemo traženje centra grada i maski. U gradu najčešće postoje dva putokaza. Na jednom piše centar, a na drugom industrijska zona. Reper je spomenik Isi Boletinu narodnom junaku koga su Turci silno mučili i držali u Stambolu u tamnici, a ni Srbi i Crnogorci mu nisu ostali dužni jer se borio za ujedinjenje Kosova i Albanije. Jedan od retkih putokaza nedaleko od spomenika pokazuje dosta neodređeni pravac tako da nam nije bilo teško da još jednom zalutamo i umesto u centar odemo u industrijsku zonu. Ko pita, ne skita. Opet sporazumevanje rukama i nogama i na pravom smo koloseku. Centar grada u kome živi oko 110 hiljada stanovnika bi trebalo da bude mali. Međutim, pošto je grad dosta razuđen i njegov centar je dosta širok pojam.

Na 200 metara jedna od druge, nalaze se džamija, katedrala i pravoslavna crkva, što je i logično zato što u Skadru ima dosta vernika sve tri konfesije. Na brzinu popismo kafu u hotelu i idemo dalje da se raspitujemo o bitnim stvarima koje treba videti. I naravno, maske. Posle ćemo saznati da nas je konobar prevario za kurs pošto smo račun platili u evrima. Jedan evro je 130 leka, ali nije problem gde god da uđete možete da plaćate i evrima. Kartice skoro i da ne primaju, iako uredno stoje nalepnice da je moguće plaćanje plastičnim ljubimcima. U strogom centru grada postoji pešačka zona u kojoj je puno lokala: kafića, restorana, juvelirnica, turističkih agencija itd. Sve predrasude da će se nekome nešto desiti ako bude pričao na srpskom padaju u vodu. Ušli smo u tri ili četiri agencije pre nego što ćemo da naletimo na jednu devojku koja govori neki jezik koji nije albanski. Srećom u pitanju je engleski. Pitamo za venecijanske maske. Klima glavom, kaže da je čula da ima, ali nije sigurna gde je fabrika. Upućuje nas na turistički biro koji je na sred centralnog trga, a pored spomenika majci Terezi.

U Skadru se vidi dosta ostataka socijalizma i bede koju je donela tranzicija. Zgrade u centru grada su često bez fasade i na svakoj može da se vidi da je nešto dozidano. Prvi utisak je velika i dosta razuđena Kaluđerica. Razlike su velike, i postoje na svakom koraku. Na centralnom trgu nalazi se ultra novi hotel, ali i stari hotel koji izgleda kao scenografija za horor film. U turističkom birou vrlo ljubazna devojka na solidnom engleskom nam objašnjava šta treba da vidimo u gradu, koji je najbolji etno restoran i naravno, ne zna gde se nalazi fabrika maski, ali ima podsetnicu jednog umetnika koji ih je radio i on bi mogao da nas uputi. Na njoj ne piše ni telefon ni adresa... samo ime. Avantura se nastavlja. Tu se desila jedina neprijatnost zbog toga što smo iz Srbije, ako i neprijatnost nije prejaka reč. Naime, kad nas je devojka pitala odakle smo i mi joj rekli iz Beograda, Srbije, progutala je knedlu i složila kiselu facu i rekla da je to baš lepo. Zanimljiv detalj je i da muzej ne radi petkom tako samo ostali uskraćeni za jedan obilazak i opskrbljivanje istorijskim informacijama, koje nisu beznačajne, s obzirom da je to podneblje koje je bilo zanimljivo za osvajanje svim narodima koji su se ikada našli u ovim Balkanskim krajevima, a i sam Skadar je od 181. godine pre naše ere bio Ilirska prestonica, da bi 1912. godine ušao u nezavisnu državu Albaniju, posle balkanskih ratova.

Kako je pisalo na sajtu, fabrika maski radi do 16 časova tako da nam je valjalo naći je pre tog termina. Pošto se u Skadru praktikuje sijesta, odložili smo ručak i obilazak radnji za kasnije. Prema nekim instrukcijama fabrika nije daleko i peške može da se dodje do nje. Posle skoro sat šetnje nismo je našli. Prodavac u radnji sa terakotom nam je rukama i nogama objasnio da je fabrika u industrijskoj zoni, a pored fabrike sa italijanskim cipelama. Ta informacija je dodala sjaj u očima ženskom delu ekspedicije. Maske i cipele... čist bonus... prevrću se novčanici i broje evri. Tu počinje agonija. Pošto se odustalo od orjetiringa prešlo se na plan b... prelazimo u kola. Vreme prolazi, vrtimo se u krug po ulicama koje više liče na oranicu, jer su rupe ogromne i jako ih je teško obići. Vidi se da ta industrijska zona nije baš mnogo zaposlena, ili je i njima bio petak pa su radili skraćeno. Osim albanskog dosta se govori i italijanski, što nam nije bilo od pomoći. Četvrti put prolazimo pored raspale benzinske pumpe, i polako počinjemo da dižemo ruke od cilja pronalazak fabrike maski. Kako bi smo nešto promenili skrenuli smo u neku od bočnih ulica koja izlazi na stovarište keramike. Opet govore samo italijanski, medjutim, uspemo da se toliko sporazumemo sa čovekom da shvatimo na nam kaže da zna gde je fabrika i on prolazi dve ulice pored nje. Pratimo njegov karavan pun pločica i familije i jako smo blizu konačnog odredišta. Ženski deo ekipe opet broji evre, cipele su pored. Ljubazni gospodin nas upućuje ka fabrici i rukom pokazuje samo pravo. Mi njemu hvala na svim jezicima kojih možemo da se setimo, on nama odmahuje. Ni sto metara dalje nalazi se fabrika Arlekino. Šarena tabla sa imenom govori da smo na pravom mestu, prolazno vreme solidno, pola sata do zatvaranja radnje. Kad mi tamo, a ono medjutim... prazno dvorište, a prodavnice nigde. Nema čak ni portira koga bi smo mogli da pitamo. Razočarenje je veliko, ali smo bar našli gde je. Slična situacija je i u fabrici cipela. Srećom tamo se pojavio neki Italijan koji je objasnio da fabrika cipela nema svoju prodavnicu, samo proizvodnju.

Maski nema, cipela nema, razočarani idemo dalje... obilazak ostalih znamenitosti i klopa.

Pošto muzej ne radi, najveća atrakcija je tvrđava Rozafa. Kažu da se prvi put u nekim spisima pominje 1504. godine. Lokalna legenda dosta liči na onu iz naše pesme „Zidanje Skadra na Bojani“. Tri brata grade zamak, i šta god da sagrade preko dana sruši se noću. Neki mudrac im predloži da će djavola moći da smire jedino ako podnesu ljudsku žrtvu. Braća se dogovaraju da će uzidati ženu onoga koja prva majstorima donese ručak. Dvojca ne ispunjavaju obećanje i ostavljaju svoje žene kod kuće, a žena najmlađeg, koja se zove Rozafa, i kaže legenda bila je i najlepša, dolazi i biva uzidana. Morbidan deo priče je da ostavljaju njene grudi van zidina kako bi mogla da hrani tek rodjenog sina. Pošto je sve to odradjeno, tvrdjava je izgradjena bez većih smetnji. Uspon do tvrdjave je vrlo strm, a put uglačani kamen, tako da nismo hteli da rizikujemo kvar na automobilu pa smo deo puta prošli peške. Konformisti se penju svojim kolima do samog ulaska u tvrdjavu tako da se usput mimoilazite sa njima i pazite da vas neko ne udari na, naravno, uskoj stazi na kojoj ne mogu dva automobila da se mimoidju. Dok nam je duša još uvek u nosu, razdragani turistički radnik koji naplaćuje karte na ulasku u tvrdjavu je pokušao da nas prevari, odnosno, da nam naplati tri, a da nam izda dve karte. Nismo se dali, ovaj put. Karta košta dva evra i za tu cenu možete nesmetano da se krećete po tvrdjavi koliko god želite. Jedino što postoji kao informacija turistima su table na kojima mestimično piše nešto, obavezno na albanskom, ali i na engleskom i intalijanskom. Dosta tabli je polomljeno tako da osim poznavanja istorije i epske narodne poezije ništa korisno ne možete da saznate. Na vrhu tvrđave postoji kafić sa prodavnicom suvenira sa cenama prilagodjenim za turiste iz bogatijih zemalja. Fenomenalna stvar vezana za tu tvrdjavu je pogled koji puca sa nje. Prava slika koliki je ustvari grad Skadar dobije se kad se popne na najvišu kulu. Odozgo pogled se proteže veoma daleko, a lepo se vidi drveni most, baš kao i njegov naslednik u nastajanju. Od tolikog pentranja normalno je da čovek ogladni. Jedina prepreka imedju hrane i nas je klizavi put niz koji smo morali vrlo oprezno da se spuštamo, jer se nismo popeli autom do ulaska u tvrdjavu.

Po preporuci iz turist biroa potražili smo restoran u kome mogu da se probaju lokalni specijaliteti. Naravno, opet je problem bio putokaz koji ne postoji. Ruke, noge, mimika, osmesi, engleski, italijanski, ruski, nemački... još samo nemuštim jezikom nismo progovorili kako bi se sporazumeli sa nekoliko mladjih stanovnika Skadra i da bi nam oni rekli da idemo još 200 metara pravo i da će se sa desne strane pojaviti željeni objekat. Etno restoran se zove Tradita i nalazi se u sklopu malog hotela koji je smešten u kamenu kuću iz 17. veka. Na spratu se nalazi i mini muzej u kome su najvredniji eksponati tradicionalne svečane ženske haljine napravljene od vune, različite za udate žene i devojke. U prizemlju je postavka raznih alata, koje možemo da vidimo i po našim selima, a koristili su se početkom 19. veka. Rekoše nam da je najveća draž restorana tradicionalni način pripreme hrane na nekoj varijanti ognjišta u kome se loži vatra. Dobijamo meni u kome je sve na albanskom i ne možemo, čak ni iz konteksta da saznamo šta piše. Engleski razume konobar koji dolazi na smenu za desetak minuta. Jesmo gladni, ali ne da ne možemo toliko da sačekamo. Pošto smo saznali da je albanski specijalitet mix meat odnosno mešano meso, poručili smo i neki sir za predjelo. Izuzetno ljubazani konobar, baš kao i svi u Skadru, nam je prvo doneo po parče pite sa paprikom. Taj potez je garantovao da će ta večera biti prava avantura. Posle pite dobili smo i četiri parčeta sira i paradajz salatu, dobro je, stiže predjelo. Umesto hleba lokalni specijalitet je malo deblje ispečena palačinka iseckana na trake. Jak stariji sir, pita i salata su nam utolili prvu glad. Tu nas je pozitivno iznenadio konobar i doneo u zemljanoj posudi, koja je još bila vrela, preprženi beli koziji sir pun nekih zanimljivih začina. Sve to je dosta jako i masno, i u kombinaciji sa paradajzom, vrlo ukusno. Pijuckali smo i neko lokalno belo vino zanimljivog ukusa. Posle nekog vremena i pojedenog sira, izgladneli turisti bi jeli poručeni specijalitet. Pod mešanim mesom podrazumevaju krmenadlu, šniclu, nešto što liči na slaninu i kobasicu u kombinaciji sa nekim začinima. Na kraju smo dobili i dezert na račun kuće, koji najviše liči na kombinaciju orasnice i baklave. Ceo ceh sa sve kafama ispao je 35 evra. Oštro žensko oko je na izlasku iz restorana primetilo rasprodaju cipela, tako da smo imali još jedno kratko zadržavanje pre povratka na Adu Bojanu.

Jedina prepreka našem povratku u Crnu Goru bile su krave na putu kojih predveče ima neverovatno mnogo. U jednom momentu je krenulo preslišavanje mitologije i probali smo da se setimo da li je krava sveta životinja u Albaniji. Ljudi koji idu u pratnji čini se da uopšte nisu zainteresovani za situaciju na putu. To smo osetili na svojoj koži kad je jedna krava stala ispred našeg automobila. Osećaj da krava stoji ispred vas i čini se gleda vas u oči, i kao da će svaki sekund da se zaleti na vas teško može da se prepriča. Dalje put do granice je prošao glatko. Veliko čudjenje izazvalo je naše pojavljivanje pred crnogorskim carinikom koji izgleda da nikada nije video srpske turiste na tom graničnom prelazu. Nekoliko puta nas je pitao da li smo iz Srbije i da li razumemo srpski i obavezno da li smo platili ekološku taksu od 10 evra.

Suma sumarum, ako nas put navede u taj kraj ponovo, sigurno ćemo otići u Drač, kažu da je sredjen i da liči na Majami.

Kraljev gambit

Sportski PR u Srbiji kao disciplina baš i ne postoji. Povremeno se desi da imamo neki dobar slučaj, ali je to više plod ubadanja neke ćorave koke, nego strategijskog pristupa. Pokušaću u narednim redovima da se ponašam što je objektivnije moguće i da analiziram situaciju koju imamo, a to je puna Marakana iz kola u kolo. Navijačke strasti odmah ostavite po strani, ako ih ima.

foto: rts.rs

Činjenica je da je već dve sezone Zvezda klub sa najvećom posetom u našoj kljakavoj fudbalskoj ligi. Od januara prošle godine, od kad je na mesto šefa stručnog štaba došao Robert Prosinečki, rezultati su bili promenljivi, dovođeni su igrači koji nikako nisu opravdali poverenje ni struke, a još manje navijača, bilo je i tuča, suspenzija, pokajanja, razočarenja, neostvarenih obećanja i ciljeva… jednom rečju svega i svačega, ali i pored toga narod je dolazio na stadion. U januaru ove godine napravljen je pravi potez i dovedeni su perspektivni klinci. Što bi šahisti rekli odigran je gambit. Svesno je žrtvovana polusezona koja i onako nije imala perspektivu, zbog sledeće u kojoj bi titula trebalo da se vrati na Marakanu. Da kažemo da nije realno da se stigne prednost od 10 bodova, opet bez navijačkih subjektivnosti.

Taj gambit je doneo dobre rezultate, ali je doveo i veći broj publike na stadione. Predsednik Zvezde Lukić se setio popularne mere da „u znak zahvalnosti navijačima otvori kapije stadiona“. Posle nekoliko utakmica sa slobodnim ulazom moralo je da se kaže dosta i da neko kaže izvinite vi koji ste platili sezonske karte. Fudbaleri su nastavili da pobeđuju, između ostalih i Partizana sa 2-0, tribine pune, Lukić ima vetar u leđa pred izbore. Dobra strane te priče je da se korpus najvatrenijih navijača razvodnio ljudima koji su sa decom došli na stadion, onima koji su željni da ponovo gledaju dobar fudbal, a da nije sreda i Liga šampiona odnosno da gledaju Premijer ligu. Da li će se time smanjiti broj incidenata na stadionima, verovatno ne, ali će se poslati drugačija slika iako do incidenta dođe. Ne makljaju se svi navijači na stadionu sa policajcima nego samo deo što je već prihvatljivije.

Na žalost odsustvo strateškog razmišljanja i planiranja imamo na delu. Cela akcija je stala. Nastavio je da dolazi isti broj ljudi kao i pred kraj prošle sezone, a dvadesetak hiljada novih koji su se upecali će sačekati opet slobodan ulaz.

foto: 24sata.hr

Dobar primer koji je mogao da bude primenjen i na slučaj Zvezde imamo svega 400 kilometara zapadno u Zagrebu. Njihova liga je još gora od naše i stadioni su prazniji od naših, međutim, „gazda“ Dinama Zdravko Mamić se dosetio, ili mu je neki dobar konsultant šapnuo, da kaže karta za utakmicu košta jednu kunu što je po on line konverterima 15 dinara. Kompletna PR kampanja koju je pratila i adekvatna marketinška podrška je sprovedena u delo prošlog avgusta, a nosila je naziv „Dinamo za kunu“. Izuzetan PRovski trik koji nije moga da ostane ne propraćen, a primenio ga je Mamić, je da umesto deset blagajni otvori jednu i da automatski ima red oko stadiona. To je sjajna prilika za foto vest koja je naravno kasnije obišla ne samo Hrvatsku nego i ceo region. Dosadne utakmice Hrvatske nogometne lige je tako gledao pun stadion. Ljudi su navikli da dolaze na stadion, pa im nije bilo teško da za utakmicu Lige šampiona, nešto kasnije, izdvoje i 200 kuna da gledaju Real ili Lion kako Modrima puni mrežu do vrha. 200 kuna je oko 3000 dinara, što je oko 30 evra što je i dalje jeftinije od najjeftinije karte na Kamp Nou – 34 evra.

Naravoučenije… Mamić je napravio gambit i došao mu je kralj, Real Madrid, na pun Maksimir. Lukić je odradio gambit, ali sad tapka u mestu, jer ili nema ko da mu šapne šta dalje ili neće da se potrudi da napravi taj još jedan korak koji može da mu kupi i naredni mandat na mestu predsednika kluba, a to je zarada, odnosno vađenje iz dugova. Da još pojednostavimo osmišljena PR kampanja donosi profit, čak i u fudbalu kakav se igra na Balkanu.