Ljudi sa basamaka

Dugo me nije pomerila i naterala na razmišljanje neka knjiga kao što je to „Ljudi sabasamaka“ Branka Najholda i Nenada Hegediša... Priče o Zemunu i Zemuncima, nekim poznatim, a nekim malo manje poznatim stale su na šezdesetak strana. 

Prvi utisak prelistavajući knjigu je da ona slavi nešto što je danas retkost, a to je multinacionalnos, multikonfesionalnost, apolitičnost i toleranciju. To želim da podvučem, istaknem i naglasim. Što rekli novinari. Ne želim da pominjem da je opština jedva dala dozvolu da se te stepenice urede. Želim da pomenem da je letos bila organizovana humanitarna izložba 128 fotografija i da je pomognuto školi Radivoj Popović. 

Ne dovodim u pitanje odabir ljudi koji su se tu našli i razloge. Svi oni su to zaslužili time što su uradili u životu i time što su se identifikovali sa svojim gradom. Pomisao koja me prati od kad sam prvi put čuo da je u planu da se na stepenicam ovekoveče neki zemunci i njihova dela je da li ću ja ikad uraditi išta u životu što bi moglo da me svrsta u tu ekipu besmrtnih. Naučnici, istoričari, pisci, glumci, sportisti, vatrogasci, političari... dobili su stepenicu na zemunskom stepeništu slavnih i ako bude otvoren neki nastavak priče koji su kriterijumi da se bar na podestu nađem, pa neka i gaze po meni? 

E sad, rolna filma je krenula da se da se odmotava nekoliko dana pre nego što mi je knjiga Ljudi sa basamaka došla pod ruku kad sam pročitao vest da je jedan od dvojice autora ove knjige, Branko Najhold, umro. Hroničar i istoričar zemunski... 

Sve se menja i svi uzdišemo za nekim dobrim starim vremenima tako ću i ja sada. U ovim smutnim vremenima globalizacijskim kao i većina jedinstvenih sredina tako je i Zemun izgubio neku autentičnost koju je imao do kraja osamdesetih. Ljudi sa basamaka su davali taj neki ton gradu koji vole, a Branko je bio tu da to zabeleži. Kao zaluđenik za sport prvo gde sam se susreo sa njegovim pisanjem je „Hronika zemunskog sporta“. U to vreme Galenika, kasnije Zemu, ulazila je u Prvu ligu i za nju je igrao legendarni Miloš Šestić, Dragan Lacmanović, Gezim Ljalja... Kako je nastao klub, kako je menjao ime kroz godine, ko su bili igrači, koji su to još fudbalski klubovi u Zemunu, po čemu su oni bitni, koji su sportisti učestvovali na Olimpijskim igrama, a da su Zemunci, koji su to sportovi u kojima su Zemunci dobri... more informacija za jednog klinca kome je to u nekom trenutku postala knjiga na koju se vraća i iz koje će svaki put da štrpne po mali deo duha grada u kome živi. 

Brankove knjige su obimne i kao takve morale su da stoje na donjim policama biblioteke tako da su pored enciklopedija bile lako dostupne i nama malima. Priče koje sam čuo od bake, tate, mame, kuma... i ostale ekipe koja se muvala po kući bila je dopunjena slikama iz prošlosti iz tih knjiga.

Sećam se kad mi je baka u nekom kontekstu pomenula Ribarića i da sam preponosno rekao da je to čika koji ima veze sa grobljem i da sam pročitao u knjizi. Naravno salva smeha svih okupljenih. Matori ljudi vole da pričaju o grobljima, a deca ih i ne razumeju zašto. Kad prođemo ka Gardošu znao sam ko je Ribika čije ime je stajalo na kafiću na uglu preko puta Nikolajevske crkve.

Kasnije ekipa koja se okupila oko Hronike za Zemun je dopisivala je neke redove za koje su u tom trenutku procenili da su bitni i jurišala je, ispostaviće se kasnije, na vetrenjače koje su pobedile. Tada na početku bavljenja novinarstvom hteo sam da radim velike priče i da otkrijem neki novi Votergejt, a tek kasnije sam shvatio da je mnogo teže napisati male priče o malim ljudima koji čine mozaik jednog šarenog grada kakav je Zemun. Tek kasnije kada sam ovde napisao priču sa ćoška gde je Ribikin kafić i kada će se ispostaviti da je to jedan od dražih i čitanijih tekstova koje sam napisao do sada došlo je iz južnog dela leđa u glavu priča o tome kako mikro može da oslika makro. Na žalost veliko je pitanje sada da li je to više moguće pošto se Zemun trajno promenio i ljudi koji dolaze na neka autentična mesta sa prizvukom zemunski sve je manje. 

Rođena je nova turistička atrakcija. 128 stepenica će nadam se biti osvetljeno i moći će da se prođe tuda bez da neko razmišlja da li je bezbedno ili nije. Ako ništa ovo može da bude jedna od omiljenih turističkih destinacija Zemunaca koji žive u inostranstu. Što se prostora koje treba osvežiti i oplemeniti tiče ima ih na pretek. Kula je oživela od kad je u njoj galerija. Da li je malo ili puno 200 dinara za pogled sa nje i da bi se ona održavala kako treba? To je neka druga priča. Šta se dešava sa Lenjinovom, a šta sa Zemunskim parkom, Pinkijem, Gimnazijom... sve su to prostori koji svojom istorijom i funkcionalnošću privlače pažnju i mogu da dovedu neke ljude da ih obiđu i upoznaju se sa njima. Tu treba malo više para i pameti. Na žalost, ostalo je jedino da sačekamo da se pojavi neki novi Branko i da krene da pravi neke nove hronike kako bi klincima koji dolaze imali šta da ostavimo i priče da ispričamo. 

Da u celu priču internacionalizujem i uvučem i Kenedija koji je rekao da ne pitamo šta država može da učini za tebe, već ti za državu. U ovoj varijanti da se vratim na dilemu sa početka da li će to što radim u životu biti dovoljno da se nađem u ekipi odabranih na nekim novim stepenicama?

photo by snezanapolis.com

Čujemo se...

Sećate se one institucije u kući koja se zove telefon? Crna stvar, obično u predsoblju, i ne zvoni više od tri puta... zna se u koliko se sati zove i u koliko se sati ne zove, kada je kućni red. Posle 21 h javlja se isključivo glava porodice jer mora da je nešto važno i obično neprijatno.

Crni telefon, iritantno zvono i kratak kabl. Ovi matoriji mora da se sećaju toga sigurno.

Posle su došle varijante zovi me na mobilni i u ponoć...

Čini mi se da su ljudi u to vreme mnogo više poštovali tuđe vreme jer nije bilo situacije slanja poruke: „Malo kasnim“, sa epilogom vidimo se sat kasnije. Jok! Rekli smo u 8 i možeš da zakasniš pet minuta, to je ok, ali sve preko toga je problem. Poslovi su se i tada završavali isto kao i danas, samo se mnogo bolje planiralo i razmišljalo unapred šta sve može da se desi.

Mnogo je bilo teže da te neko nađe ili ti nekoga da nađeš ako to nećeš. Keva ili baba su neprelazne prepreke bile u to doba. Koliko puta su lagale da mlađi članovi porodice nisu tu, uz obavezno mahanje rukama i nemušti jezik da se sazna ko zove. Dobar dan, da li je tu... ne, nije. Pozovite kasnije. Hvala, prijatno... dobar dan, da li je stigao, opet ja. Ne, na žalost nije. Hoćete da ostavite poruku. Da, molim vas da mi se javi. Preneću. Hvala, prijatno.

Ili varijanta kad ti nekog zoveš i hoćeš da je čuješ i javi ti se stariji ženski glas kome treba da objasniš ko si i zašto je tražiš na telefon.

Pa dvojnici...

Imam traumu iz detinjstva od izvesne bakice koja je stanovala na prvom i koja nam je bila dvojnica. Podigneš slušalicu i čuješ znak zauzeća ili tišinu... i to traje satima...

... i satima...

I onda odeš do nje, sačekaš da prođe kućni red, i pozvoniš na vrata. Ona ti otvori i kaže izvini sine kaputom sam pomerila slušalicu i otišla sam malo da dremnem.

Posle toga vidiš prilog u TV Dnevniku kako je predsednik vlade u tom trenutku otvorio digitalnu centralu u Vukurovcu.

Crni telefon sa brojčanikom koji se okreće su zamenili bežični telefoni, onda su došli modemi, digitalne linije, moblini, pametni telefoni, bežični internet, skajp, vajber... sad i preko Facebooka može da se priča.

Fali mi malo to vreme kada se sporije živelo i više vodilo računa o svom i tuđem vremenu i kada se bolje planiralo.

Napisaću ti pismo...

Iznenadio sam se prijatno jer sam za Novu godinu dobio čestitku u sanduče.

Da, pravu, štampanu, UNICEF-ovu čestitku u koverti sa rukom ispisanom porukom i lepim željama.

Za mlađe čitaoce to je nešto što se davno praktikovalo pre nego što je email postao rasprostranjen. Prazan papir ispred tebe, penkalo iliti naliv pero u rukama, i inspiracija za pisanje u glavi. Taknuto maknuto, što bi rekli šahisti. Belila su se pojavila kasnije tako da su se pisma prepisivala i po nekoliko puta pre nego što se finalna verzija stavila u kovertu, nalepila markica, otišlo u poštu i poslalo na adresu. U međuvremenu zaboravili smo da pišemo. Rukopis je jedva čitljiv, a i pravopis je diskutabilan pošto je tu uvek spell check. 

Ima nešto romantično u pisanju pisama. Posebno ako se piše nekome do koga vam je stalo. Ne mora tematika da bude ljubavna, može da se piše i drugaru u vojsku (dok je još uvek vojni rok bio obavezan). Sad se osećam mnogo matoro. Em se sećam mastila i pisama, em pamtim vojsku kao obaveznu. 

Za mlađe generacije i napomena da se nekad i sa mora slala razglednica. Uobičajeni tekst je bio primite puno toplih pozdrava iz Kupara, recimo. Tri slike, kolaž, da vide kako nam je lepo na plaži, kako je velik i lep hotel i kako je more plavo. Sad opališ nekoliko desetina selfija, okačiš to u Facebook galeriju „Letovanje 2015“ i niko od tvojih prijatelja ne pogleda više od tri fotke.

Cela industrija je umrla od kako su jedinice i nule preuzele primat u komunikaciji. Mastilo, papir, koverta, markice... sve to možete da nađete po knjižarama i dalje, ali u nekom ćošku. Prošle Nove godine tražio sam penkalo za poklon drugaru. Jedva sam našao jedno dečje. Patrone naći ko da pitam za plutonijum.

Momenat isčekivanja pisama i razglednica da ne pominjem. Čitanje po nekoliko puta i pisanje odgovora da ne pominjem.

Svojevremeno sam drugaru koji je bio u vojsci pisao skoro svake nedelje. On je odgovarao kad je stigao. Kad sam preskočio nekoliko nedelja, u panici mi je napisao odgovor da ne posustajem jer on čita moja pisma celoj ekipi i da se svi užasno zabavljaju i da im brže prođe vreme.

Koliko god se trudio da učim nove trikove digitalnog doba, osećam se da gostujem u njemu. Ove generacije koje pamte i sećaju se nekih boljih vremena, čini mi se, sa mnogo više napora šamaraju tač skrin da ne kažem ekran osetljiv na dodir, nego neki klinci čijim venama teku jedinice i nule.

Ponekad se osećam zarobljen u prostoru između pisma i emaila...

Pisanje...

Hoću da pišem...
Nešto mi ne da.
Nemam objašnjenje za nedostatak reči kojima bi ispunio prostor i naterao uspravnu liniju da se kreće i kao posledica dodirivanja tastature iza nje ostaju slova.
Ponekad nalet i želja su toliko jaki da ne mogu da se smirim, međutim onda kada dođe do situacije da počnem da pišem stanem... zamislim se... i odustanem.
Hroničan slučaj.
Čitam... puno čitam u poslednje vreme.
Ništa mi nije bilo dovoljno da me pokrene da pišem. Bar da iskopiram nečiji tekst i nastavim da pišem na osnovu njega nešto. Bilo šta...
Ništa...
Prazno...
Život prolazi u šestoj brzini i broj informacija se gomila iz sekunde u sekundu. Moje razmišljanje ne proizvodi nove informacije i zbog toga nije dovoljno vredno da ga neko pročita. Možda i nije tako.

Vreme prolazi mnogo brže nego što je to bio slučaj pre deset godina. Vreme iz 20. veka nije iste brzine kao vreme iz 21. veka. Čak se u okviru 21. veka protok vremena razlikuje iz godine u godinu. Nema više vremena za bilo šta... to je trajalo ko godina u odnosu na vreme dana.
Ponekad imam osećaj da ću da sednem i da za noć napišem ceo roman. Likovi su tu negde u glavi, njihova razrada isto. Situacije su svuda oko nas samo ih treba uklopiti u jednu celinu. Jedna takva noć traje dan i po ako se računa po usvojenim jedinicama za merenje vremena.

Ne mogu da pišem, nešto mi brani.
Previše informacija koje se pojavljuju kao mećava izazivaju zavisnost. Želja za novim informacijama dolazi kao posledica svega toga. Mi smo tu da vam ponudimo novu dozu, novi fiks. Prosto.

Pisao bi, ali mi nešto ne da.

Berlinski zid subjektivno

Sećam se izveštaja iz tadašnjeg Dnevnika 2 i pitao sam tatu šta se to dešava?

On je smireno odgovorio… Istorija, ništa više neće biti isto.

Sutradan smo dobili domaći iz geografije da napravimo naše viđenje pada Zida. Nikad mi neće biti jasno zašto geografija, a ne istorija, al ajde. Skupljali smo isečke iz novina ko sumanuti da bi napravili taj domaći što bolje.

Bez godinu dana četvrt veka kasnije bio sam u Berlinu nekim drugim povodom i nije bilo šanse da ne odem i ne vidim ono što je ostalo od Zida. To se sad zove East side galery i ostatke koriste mnogi umetnici da nacrtaju nešto na tom istorijskom mestu. Još na nekoliko mesta sačuvani su fragmenti uglavnom sa grafitima.

 Zid je bio dugačak 15 kilometara, podigli su ga Rusi da im ne bi bežao narod iz komunizma u kapitalizam, čuvalo ga je 11 hiljada i kusur vojnika, imao je stražarske kule, bio je visok preko tri metra i prema svedočenju nekih očevidaca nikao je preko noći. Prvo su razvukli žicu 1961. godina, a onda im je trebalo nekoliko godina da ozidaju to lepo. Porodice su bile podeljene, mnogi su pokušali da beže i izgubili su živote, bilo je nekoliko prelaza na kojima su iz Zapadnog mogli da pređu u Istočni Berlin. Obratno teško.

Gledam sliku Berlina 25 godina pošto je srušen zid. Ljudi su pored Brandenburške kapije i slušaju koncert klasične muzike, naravno sa neizbežnom Odom radosti, posle dolaze i neki rokeri, baloni se puštaju u vazduh duž tih famoznih 15 kilometara, a turisti iz svih delova sveta su hteli baš na taj dan da budu na mestu gde se pre 25 godina dogodila istorija. 

Berlin je danas jedan od retkih gradova koji može da se pohvali da je prestonica sveta. Ljudi svih nacija, rasa, boja kože, veroispovesti, opredeljenja su tamo. Danas je u njemu, posebno u Istočnom delu, puno umetnika, i to mladih. Koriste situaciju da su stanovi jeftiniji i naseljavaju oronule i zapuštene zgrade. Za nekoga ko dolazi sa Balkana neverovatno je da te niko ne gleda čudno zato što pričaš nekim drugim jezikom, nisi bele puti ili si drugačijeg političkog opredeljenja i to si rešio da kažeš javno. Kažu da među Nemcima još uvek ima peckanja u varijanti Istok-zapad. Iz prve ruke, ne oseti se.

Ono što je fascinantno je da se radi i to ozbiljno, da gradski prevoz, i metro i autobusi, idu u minut, da je grad čist, da nemaju klasične pijace nego se vikendom na uigranim mestima pojavljuju tezge sa svim i svačim što je praznik za taj ceo kvart i tu se trguje, peva, igra, jede… Buvljak na nemački način. 

 Kad se šetaš gradom ne možeš to da ne primetiš, ali ne možeš i da ne primetiš da je Berlin bio možda i najveća žrtva II Svetskog rata. Kroz njega su i 44 godine po završetku rata defilovale razne vojske, bio je centar raznih obaveštajaca, a i dobra scenografija za snimanje filmova sa tom tematikom. Mnogi gradovi su bili srušeni i pa su obnovljeni, ekonomski se digli. Berlin je svoju kaznu izdržao stoički i nije klonuo uprkos svemu. Možda je to dobar pravac? Vredi razmisliti…