Ljudi sa basamaka

Dugo me nije pomerila i naterala na razmišljanje neka knjiga kao što je to „Ljudi sabasamaka“ Branka Najholda i Nenada Hegediša... Priče o Zemunu i Zemuncima, nekim poznatim, a nekim malo manje poznatim stale su na šezdesetak strana. 

Prvi utisak prelistavajući knjigu je da ona slavi nešto što je danas retkost, a to je multinacionalnos, multikonfesionalnost, apolitičnost i toleranciju. To želim da podvučem, istaknem i naglasim. Što rekli novinari. Ne želim da pominjem da je opština jedva dala dozvolu da se te stepenice urede. Želim da pomenem da je letos bila organizovana humanitarna izložba 128 fotografija i da je pomognuto školi Radivoj Popović. 

Ne dovodim u pitanje odabir ljudi koji su se tu našli i razloge. Svi oni su to zaslužili time što su uradili u životu i time što su se identifikovali sa svojim gradom. Pomisao koja me prati od kad sam prvi put čuo da je u planu da se na stepenicam ovekoveče neki zemunci i njihova dela je da li ću ja ikad uraditi išta u životu što bi moglo da me svrsta u tu ekipu besmrtnih. Naučnici, istoričari, pisci, glumci, sportisti, vatrogasci, političari... dobili su stepenicu na zemunskom stepeništu slavnih i ako bude otvoren neki nastavak priče koji su kriterijumi da se bar na podestu nađem, pa neka i gaze po meni? 

E sad, rolna filma je krenula da se da se odmotava nekoliko dana pre nego što mi je knjiga Ljudi sa basamaka došla pod ruku kad sam pročitao vest da je jedan od dvojice autora ove knjige, Branko Najhold, umro. Hroničar i istoričar zemunski... 

Sve se menja i svi uzdišemo za nekim dobrim starim vremenima tako ću i ja sada. U ovim smutnim vremenima globalizacijskim kao i većina jedinstvenih sredina tako je i Zemun izgubio neku autentičnost koju je imao do kraja osamdesetih. Ljudi sa basamaka su davali taj neki ton gradu koji vole, a Branko je bio tu da to zabeleži. Kao zaluđenik za sport prvo gde sam se susreo sa njegovim pisanjem je „Hronika zemunskog sporta“. U to vreme Galenika, kasnije Zemu, ulazila je u Prvu ligu i za nju je igrao legendarni Miloš Šestić, Dragan Lacmanović, Gezim Ljalja... Kako je nastao klub, kako je menjao ime kroz godine, ko su bili igrači, koji su to još fudbalski klubovi u Zemunu, po čemu su oni bitni, koji su sportisti učestvovali na Olimpijskim igrama, a da su Zemunci, koji su to sportovi u kojima su Zemunci dobri... more informacija za jednog klinca kome je to u nekom trenutku postala knjiga na koju se vraća i iz koje će svaki put da štrpne po mali deo duha grada u kome živi. 

Brankove knjige su obimne i kao takve morale su da stoje na donjim policama biblioteke tako da su pored enciklopedija bile lako dostupne i nama malima. Priče koje sam čuo od bake, tate, mame, kuma... i ostale ekipe koja se muvala po kući bila je dopunjena slikama iz prošlosti iz tih knjiga.

Sećam se kad mi je baka u nekom kontekstu pomenula Ribarića i da sam preponosno rekao da je to čika koji ima veze sa grobljem i da sam pročitao u knjizi. Naravno salva smeha svih okupljenih. Matori ljudi vole da pričaju o grobljima, a deca ih i ne razumeju zašto. Kad prođemo ka Gardošu znao sam ko je Ribika čije ime je stajalo na kafiću na uglu preko puta Nikolajevske crkve.

Kasnije ekipa koja se okupila oko Hronike za Zemun je dopisivala je neke redove za koje su u tom trenutku procenili da su bitni i jurišala je, ispostaviće se kasnije, na vetrenjače koje su pobedile. Tada na početku bavljenja novinarstvom hteo sam da radim velike priče i da otkrijem neki novi Votergejt, a tek kasnije sam shvatio da je mnogo teže napisati male priče o malim ljudima koji čine mozaik jednog šarenog grada kakav je Zemun. Tek kasnije kada sam ovde napisao priču sa ćoška gde je Ribikin kafić i kada će se ispostaviti da je to jedan od dražih i čitanijih tekstova koje sam napisao do sada došlo je iz južnog dela leđa u glavu priča o tome kako mikro može da oslika makro. Na žalost veliko je pitanje sada da li je to više moguće pošto se Zemun trajno promenio i ljudi koji dolaze na neka autentična mesta sa prizvukom zemunski sve je manje. 

Rođena je nova turistička atrakcija. 128 stepenica će nadam se biti osvetljeno i moći će da se prođe tuda bez da neko razmišlja da li je bezbedno ili nije. Ako ništa ovo može da bude jedna od omiljenih turističkih destinacija Zemunaca koji žive u inostranstu. Što se prostora koje treba osvežiti i oplemeniti tiče ima ih na pretek. Kula je oživela od kad je u njoj galerija. Da li je malo ili puno 200 dinara za pogled sa nje i da bi se ona održavala kako treba? To je neka druga priča. Šta se dešava sa Lenjinovom, a šta sa Zemunskim parkom, Pinkijem, Gimnazijom... sve su to prostori koji svojom istorijom i funkcionalnošću privlače pažnju i mogu da dovedu neke ljude da ih obiđu i upoznaju se sa njima. Tu treba malo više para i pameti. Na žalost, ostalo je jedino da sačekamo da se pojavi neki novi Branko i da krene da pravi neke nove hronike kako bi klincima koji dolaze imali šta da ostavimo i priče da ispričamo. 

Da u celu priču internacionalizujem i uvučem i Kenedija koji je rekao da ne pitamo šta država može da učini za tebe, već ti za državu. U ovoj varijanti da se vratim na dilemu sa početka da li će to što radim u životu biti dovoljno da se nađem u ekipi odabranih na nekim novim stepenicama?

photo by snezanapolis.com