Napisaću ti pismo...

Iznenadio sam se prijatno jer sam za Novu godinu dobio čestitku u sanduče.

Da, pravu, štampanu, UNICEF-ovu čestitku u koverti sa rukom ispisanom porukom i lepim željama.

Za mlađe čitaoce to je nešto što se davno praktikovalo pre nego što je email postao rasprostranjen. Prazan papir ispred tebe, penkalo iliti naliv pero u rukama, i inspiracija za pisanje u glavi. Taknuto maknuto, što bi rekli šahisti. Belila su se pojavila kasnije tako da su se pisma prepisivala i po nekoliko puta pre nego što se finalna verzija stavila u kovertu, nalepila markica, otišlo u poštu i poslalo na adresu. U međuvremenu zaboravili smo da pišemo. Rukopis je jedva čitljiv, a i pravopis je diskutabilan pošto je tu uvek spell check. 

Ima nešto romantično u pisanju pisama. Posebno ako se piše nekome do koga vam je stalo. Ne mora tematika da bude ljubavna, može da se piše i drugaru u vojsku (dok je još uvek vojni rok bio obavezan). Sad se osećam mnogo matoro. Em se sećam mastila i pisama, em pamtim vojsku kao obaveznu. 

Za mlađe generacije i napomena da se nekad i sa mora slala razglednica. Uobičajeni tekst je bio primite puno toplih pozdrava iz Kupara, recimo. Tri slike, kolaž, da vide kako nam je lepo na plaži, kako je velik i lep hotel i kako je more plavo. Sad opališ nekoliko desetina selfija, okačiš to u Facebook galeriju „Letovanje 2015“ i niko od tvojih prijatelja ne pogleda više od tri fotke.

Cela industrija je umrla od kako su jedinice i nule preuzele primat u komunikaciji. Mastilo, papir, koverta, markice... sve to možete da nađete po knjižarama i dalje, ali u nekom ćošku. Prošle Nove godine tražio sam penkalo za poklon drugaru. Jedva sam našao jedno dečje. Patrone naći ko da pitam za plutonijum.

Momenat isčekivanja pisama i razglednica da ne pominjem. Čitanje po nekoliko puta i pisanje odgovora da ne pominjem.

Svojevremeno sam drugaru koji je bio u vojsci pisao skoro svake nedelje. On je odgovarao kad je stigao. Kad sam preskočio nekoliko nedelja, u panici mi je napisao odgovor da ne posustajem jer on čita moja pisma celoj ekipi i da se svi užasno zabavljaju i da im brže prođe vreme.

Koliko god se trudio da učim nove trikove digitalnog doba, osećam se da gostujem u njemu. Ove generacije koje pamte i sećaju se nekih boljih vremena, čini mi se, sa mnogo više napora šamaraju tač skrin da ne kažem ekran osetljiv na dodir, nego neki klinci čijim venama teku jedinice i nule.

Ponekad se osećam zarobljen u prostoru između pisma i emaila...