Berlinski zid subjektivno

Sećam se izveštaja iz tadašnjeg Dnevnika 2 i pitao sam tatu šta se to dešava?

On je smireno odgovorio… Istorija, ništa više neće biti isto.

Sutradan smo dobili domaći iz geografije da napravimo naše viđenje pada Zida. Nikad mi neće biti jasno zašto geografija, a ne istorija, al ajde. Skupljali smo isečke iz novina ko sumanuti da bi napravili taj domaći što bolje.

Bez godinu dana četvrt veka kasnije bio sam u Berlinu nekim drugim povodom i nije bilo šanse da ne odem i ne vidim ono što je ostalo od Zida. To se sad zove East side galery i ostatke koriste mnogi umetnici da nacrtaju nešto na tom istorijskom mestu. Još na nekoliko mesta sačuvani su fragmenti uglavnom sa grafitima.

 Zid je bio dugačak 15 kilometara, podigli su ga Rusi da im ne bi bežao narod iz komunizma u kapitalizam, čuvalo ga je 11 hiljada i kusur vojnika, imao je stražarske kule, bio je visok preko tri metra i prema svedočenju nekih očevidaca nikao je preko noći. Prvo su razvukli žicu 1961. godina, a onda im je trebalo nekoliko godina da ozidaju to lepo. Porodice su bile podeljene, mnogi su pokušali da beže i izgubili su živote, bilo je nekoliko prelaza na kojima su iz Zapadnog mogli da pređu u Istočni Berlin. Obratno teško.

Gledam sliku Berlina 25 godina pošto je srušen zid. Ljudi su pored Brandenburške kapije i slušaju koncert klasične muzike, naravno sa neizbežnom Odom radosti, posle dolaze i neki rokeri, baloni se puštaju u vazduh duž tih famoznih 15 kilometara, a turisti iz svih delova sveta su hteli baš na taj dan da budu na mestu gde se pre 25 godina dogodila istorija. 

Berlin je danas jedan od retkih gradova koji može da se pohvali da je prestonica sveta. Ljudi svih nacija, rasa, boja kože, veroispovesti, opredeljenja su tamo. Danas je u njemu, posebno u Istočnom delu, puno umetnika, i to mladih. Koriste situaciju da su stanovi jeftiniji i naseljavaju oronule i zapuštene zgrade. Za nekoga ko dolazi sa Balkana neverovatno je da te niko ne gleda čudno zato što pričaš nekim drugim jezikom, nisi bele puti ili si drugačijeg političkog opredeljenja i to si rešio da kažeš javno. Kažu da među Nemcima još uvek ima peckanja u varijanti Istok-zapad. Iz prve ruke, ne oseti se.

Ono što je fascinantno je da se radi i to ozbiljno, da gradski prevoz, i metro i autobusi, idu u minut, da je grad čist, da nemaju klasične pijace nego se vikendom na uigranim mestima pojavljuju tezge sa svim i svačim što je praznik za taj ceo kvart i tu se trguje, peva, igra, jede… Buvljak na nemački način. 

 Kad se šetaš gradom ne možeš to da ne primetiš, ali ne možeš i da ne primetiš da je Berlin bio možda i najveća žrtva II Svetskog rata. Kroz njega su i 44 godine po završetku rata defilovale razne vojske, bio je centar raznih obaveštajaca, a i dobra scenografija za snimanje filmova sa tom tematikom. Mnogi gradovi su bili srušeni i pa su obnovljeni, ekonomski se digli. Berlin je svoju kaznu izdržao stoički i nije klonuo uprkos svemu. Možda je to dobar pravac? Vredi razmisliti…