Zvezda je Srbija!

Navijački slogan je definitivno više nego istinit.

Nekad davno okarakterisana kao jedan od stubova srpstva Zvezda doživela je istu sudbinu kao i srpska država. Obeščašćena, obespravljena, srozanog ugleda i u dugovima do ispod nosa da ne kažemo na ivici bankrota. Poslednje što se desilo je da su momci izgubili od Čukaričkog, zakazana je skupština da se vidi ko će da preuzme vođenje kluba, a igrači su rekli da ne primaju plate, ali neće štrajkovati. Opet da povučemo paralelu... Laza je objavio mere, Ivica i Vučić rekli da, doduše neposredno pre da su se bavili georafijom i pronalazili su Litvaniju i Koreju, a svi sem penzionera su rekli da primaju crkavicu, ali ipak neće štrajkovati... još.

Zvezda je 1991. godine doživala da bude poslednji klub iz Istočne Evrope koji je osvojio srebrni pehar namenjen pobedniku Kupa evropskih šampiona, a posle toga i ona dva manja u Tokiju. Bivša država je u to vreme bila zemlja blagostanja na ulaznim vratima Evropske unije.

Onda se dogodio rat, sankcije, naravno ne zaslužene i ničim izazvane, usitnjavanje zemlje, zločini, izbeglice, hiperinflacija, bombardovanje...

Narod je pomislio da će biti bolje u jednom trenutku međutim, neko drugi je rešio umesto nas da je ipak bolje da mi za to bolje sutra malo pričekamo u dužem redu. Naravno ekonomska kriza iz sezone 2008/2009. i dalje razara ono malo zdravog tkiva koje je ostalo. Da li će Lazine mere uspeti videćemo 2015. Do tada ko preživi pričaće.

U međuvremenu, Džaja je otišao iz Zvezde na insistiranje navijača, pa su ga ti isti navijači zvali upomoć i vratili ga u klub. Između prvog i drugog mandata imali smo epizodista, manje ili više uspešne. Većina ih se kao i Džaja oslanjala na prodaju igrača, muljanje sa menadžerima i šurovanje sa kontraverznim biznismenima koji su ne malim donacijama pomogli voljenom klubu. Malo ih je koji su smanjlili dug i uvodili red. Svi su dolazili da sa najboljom namerom uvedu red, vrate Zvezdu na staze slave, osvoje titule, igraju Ligu šampiona, dovedu skupa pojačanja iz inostranstva, renoviraju stadion i šta sve još ne. Ništa od toga nije realizovano osim skupih pojačanja, posebno za domaće uslove, koja se ispostavilo da baš i nisu najkvalitetnija. Kao kolateralna šteta razbijana je omladinska škola tako da danas Zvezda mora da pazari u komšiluku omladince, a treneri mlađih kategorija se prepucavaju po novinama. Talentovana deca su odlazila u belo roblje još kao tinejdžeri za radnu dozvolu roditelja i hranarinu, a jedan od retkih trenera koji je mogao da energijom, znanjem i autoritetom digne klub iz kliničke smrti je oteran. Da o Robiju pričam. Čovek je od prosečnog turskog tima napravio učesnika Lige Evrope. Džaja još uvek ima kredit da uradi nešto, samo mora da se reši policijskih i političkih savetnika i da umesto njih okupi ljude koji su sportisti, poznaju sistem i voljni su da ga uspostave i sprovedu. Da poznaje fudbal dokazao je i u kopačkama i u fotelji. Sada je glavno pitanje da li može da ponovo napravi nešto što je rušeno godinama...  videćemo krajem oktobra.

Umalo da zaboravim...

Tole će da ode, ili možda neće. Realno zašto bi išao kad mu sve ide na ruku. Jedino mu Vučić kvari planove najavljenom privatizacijom. Privatizacija je mesto gde se spajaju propadanje države i fudbala. Niko nije imao hrabrosti da je sprovede iako je nekoliko prethodnih zakona to dozvoljavalo. Vučić, čini mi se, umoran od ekipe koja od njega očekuje čarobni štapić je vrisnuo kao iznuđeno rešenje, samo da ih ne gleda više, sve ću da vas privatizujem! To je stvar koju je trebalo odavno uraditi i to privatizacija bez izuzetka, ali uz nekoliko propratnih mera tipa ko ulaže u sport ima poreske olakšice. To je važilo još pod Miloševićem, pravilo je koje postoji u većini zemalja koje su nam uzor, ne vidim razlog zašto ne bi bilo i kod nas. Ne mora da bude dinar na dinar, ali može da bude neki procenat olakšice ako se rešiš da pomogneš nekim klincima da pikaju lopte. Drugo zabavno pitanje će biti vlasništvo nad objektima. Jedan od retkih klubova koji su privatizovani, Čukarički, nekoliko godina posle privatizacije ima problema oko vlasništva nad stadionom. Topčidersko brdo je vrlo zanimljiva lokacija za brojne investitore, videli smo da i razne planete gravitiraju u tom rejonu.

Da ne ispadnem ne dorečen...

Da li je bankrot bolje rešenje od privatizacije? Privatizacija po kom modelu? Na koji način držati sport dalje od kontraverznih biznismena odnosno njihovih para koje treba oprati? Na koji način ograničiti navijače da ne ispadne da ucenjuju i drže u šaci klubove i igrače?

Ivice, Aleksandre i Vanja sedite i razmislite, pa secite. Čekanje ubija. Sve je trulo, da trulije ne može biti.

PS.

Komšije izvinite vama se neću baviti, bolje ste se snašli u ovim smutnim vremenima. Prvi u selu nije merilo...

Prva ljubav i razočarenja

U fudbal sam se zaljubio jako davno, i koliko god voleo i odbojku, košarku, vaterpolo, bavio se nekim od ovih sportova na ovaj ili onaj način, definitivno fudbal jeste prva sportska ljubav. Nekoliko muških članova familije vodilo me je na utakmice svojih omiljenih fudbalskih klubova: Partizan, Velež, Hajduk… međutim, na dva stadiona sam osetio neku posebnu energiju, varnicu u stomaku koju osetiš kada u prostoriju uđe devojka koja ti se sviđa. U pitanju je Gradski stadion u Zemunu i Marakana. Znam da će se sad javiti svi oni koji suprotno misle i krenuće prozivanje, ali odmah da vam kažem da ste promašili temu. Čitajte do kraja.

U Zemun sam dolazio sa muškim neposrednim pretkom moje familije koji se često odazivao i na ćale. Stanovali smo na Dorćolu, sticajem okolnosti, i moj matori me je vodio na utakmice tadašnjeg učesnika takmičenja Srpske lige. To je bilo krajem prošlog veka, nekako s proleća ’84. godine. Te zime smo se preselili bliže stadionu. Drugi momenat je bio nekoliko godina kasnije nedaleko od Auto komande, pa Bulevarom JNA, malo uzbrdo.

Zvezda je igrala sa Željezničarom. Tačnih dokumenata nema koja je to godina bila, ali recimo da imam dokument o prvom derbiju 17. 9. 1989. godine. Pre toga sam znao da mnogo volim tu igru 11 na 11. Bila je jesen, godinu dana ranije, dakle novembar 88. godina. Gulit, Rajkard i Marko van Basten došli su na Marakanu. Naspram njih su stali Piksi, Dejo, Robi… i 97,400 gledalaca. Fantazija! Magla, prekid, promašeni penali, veliko nadanje i isto toliko razočarenje bila su osećanja koja su me naizmenično obuzimala i koja su prevladavala. I danas dok slušam Milojka Pantića kako komentariše utakmicu podilaze me žmarci i ježim se. Pre ovih majstora, neke starije generacije, mogle su da gledaju Mošu, Tirketa, Šekija, Vasketa, Pižona… velike fudbalske džentlmene koje je svet uvek cenio.

Dečačka ljubav i tolerisanje svega i svačega u fudbalu trajala je još neko vreme. Išlo se na utakmice čuvene generacije koja je osvojila Kup šampiona, gledao sam i reprezentaciju, ispratio Zemun na putu povratka u Prvu ligu one Jugoslavije, gledao Miloša Šestića u plavo belom dresu tada Galenike… nekako je bilo logično, da se kao zaljubljenik, ovom sportu približim i profesionalno, kao novinar, kad sam već tim zanimanjem krenuo da se bavim. Tu je došlo do otrežnjenja. Osećaj je bio kao kad raskidaš dugogodišnju vezu, a pri tom devojku uhvatiš na gomili. Premije lošim fudbalerima, ogromni sponzorski ugovori, foliranje, valjanje po terenu, nameštanje utakmica, tuče navijača…

Čini mi se da mi je najteže od svega tu palo foliranje i valjanje po terenu. Igrači su krenuli da čuvaju noge kako bi se bolje prodali. Razumem, treba izdržavati familiju od nečega, a njima su noge sredstvo za rad. Da rad… fudbal je postao posao. Ta transformacija dogodila se i globalno. Napravljen je novi format Lige šampiona koji je stimulisao učešće bogatih klubova koji pune stadione iz nedelje u nedelju, koji imaju para da plate igračima velike ugovore i koji se samim tim bore za najvrednije trofeje. Kako bi probao da ponovo nađem taj osećaj zaljubljenosti posegao sam za inostranim fudbalom, baš kao i mnogi. U tu grupu ne računam ekipu koja ne izbija iz kladionica koja prati škotsku treću ligu i „vadi“ se zorom na Japancima. Barselona, Liverpul, Mančester… Mesi, Džerard, Ćavi, Bekam… samo su surogati za razočarenja koja nam priređuju naši domaći fudbalski majstori. Mi imamo i danas velike igrače koji podižu pehare u Engleskoj, Italiji i Španiji, ali oni su postali to što jesu tek kada su otišli tamo. Oni su bili samo dobar materijal koji je oblikovao Aleks Ferguson, Murinjo, Manćini i drugi veliki treneri današnjice.

Još jedna neuspela veza dogodila se ove sezone. Partizan je ušao u Ligu šampiona, Žuti se vratio u Zvezdu i igra se drastično poboljšala, čak i sa ovim kilavcima koji su sada u timu. Vojvodina, Spartak, Rad, Ofka i ostatak domaćeg fudbalskog auditorijuma je krenuo da se budi i batrga. Posle dugo vremena umesto da gledam Barselonu ili Liverpul gledao sam prenos derbija ili neke od utakmica domaće lige. Skoro sam se osećao kao da ponovo flertujem i da između mene i devojke, koja mi se odavno sviđa, ponovo ima neke vatre koja je tinjala sve ove godine. Sa prozora sam prošle nedelje čuo navijače Zemuna kako pevaju jednu od starih pesama. Počeo sam da razmišljam kako bi do kraja sezone mogao da odem na neki od stadiona i bacim oko kako to sa tribina izgleda. I onda se desilo finale Kupa Srbije. Ne ulazim u to ko je kriv, da li je sudija trebao da sudi ovo ili ono, to me ne zanima. Osećaj je kao kada u sred gore pomenutog flerta sa devojkom koja ti se sviđa, dođe tip u fluorescentnoj trenerci, boje kao onaj od skora obavezni deo opreme u kolima, i mazne je za dupe, brutalno i pred svima i ona umesto da mu zvekne šamarčinu i nastavi razgovor sa tobom, ona kaže maco/kuco/ili neka sitna peradi kakva si ti samo muškarčina, okrene se na petama i ode sa njim.

Biće ponovo velikih igrača koji će na našim livadama čuvati noge, a svoj talenat brusiti negde napolju, za ogromne novce. Rodiće se valjda neki trener koji će reprezentaciju moći da odvede na jedno takmičenje, a da na jednoj utakmici ne primimo šest golova. Navijača, zaljubljenika u magičnu igru 11 na 11 u pravougaoniku biće sve manje. Ja mog sestrića neću da vodim na stadion, jer bi morao da razmišljam da li će neka budala da krene da se mlati sa policijom ili, u krajnjem, neću da ga vodim da gleda neke ne kvalitetne ljude koji nisu pravi sportisti i nisu pravi uzori jednom dečaku od desetak godina. Što kažu babe, bože zdravlja, ako se primi ta fudbalska klica u njemu vodiću ga da gleda Barselona – Espanjol, Liverpul – Everton, Inter i Milan, ali na derbi ne.

Da doživi scenu da 90 i kusur hiljada ljudi na Kamp Nou peva himnu svog kluba, a da pri tom ne vređa protivničke navijače koji su prisutni na stadionu, ali nisu ograđeni bodljikavom žicom i kordonom policije. Dok se stvari iz korena ne promene u našem fudbalu, koji je nezasluženo sport br. 1 u Srba, možda ne bi bilo loše skrenuti pažnju Blateru i Platiniju kad su već u Pazovi, da nas malo suspenduju, a imaju i zbog čega, pa da se mi presaberemo i vidimo gde smo.

Za arhivu… na poslednjoj utakmici Zvezde na kojoj sam bio kao navijač su bile kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Bajera avgusta 2001. godine, a reprezentaciju SR Jugoslavije sam gledao u martu 2000. godine kada je Mijatović u osmom minutu dao Kinezima gol.

Dokle?!

Srbija open se ove godine neće igrati. Ljubitelji tenisa nariču nad tužnom sudbinom, a najglasniji su pojedinci koji čak pozivaju u pomoć državu da doda još neku kinutu, pored one koju je kroz generalnog sponzora Telekom Srbija, ulagala. Nadam se samo da Vučić nije čuo ove dušebrižnike koji se pozivaju na imidž zemlje u inostranstvu, velike teniske uspehe naših dragih sportista i sve ostalo što može da bude adut da država još jednom uleti i pomogne da neko zaradi kintu.

E sad je dosta!

Organizator turnira je „Family sport“ firma u vlasništvu porodice Đoković. Novaku svaka čast on svoje odradi na terenu i meni nije niko kriv što nisam bio uporniji i sad nisam bivši sportista ili sportista koji karijeru privodi kraju. Ostali iz familije Đoković su se pokazali koliko su sposobni odnosno kakao su uspešni da animiraju sponzore i donatore koji će da održe turnir živim. Svuda u svetu kada se organizuje takva neka stvar formira se pul sponzora koji u ovoj situaciji nisu našli interes da ulažu u pomenuti turnir. Dobro, pa?

Kao što sam imao problem kada je EPS uleteo Partizanu kintu da bi učestvovali u Ligi šampiona i sad imam problem isti problem. Kao što je i Partizanova uprava kompletno nesposobna jer nije mogla da nađe sponzora da učestvuje u najelitnije takmičenju i gdin Đurić je tog momenta trebao da podnese ostavku kao neuspešan predsednik, tako isto je i prvi stric Đokovića trebalo da kaže ja ljudi ovo ne mogu da radim bez tuđih para i da poljubi pa ostavi.

Potpuno je apsurdno da Telekom bude sponzor i Zvezdi i Partizanu i da se uporedo priča o privatizaciji te preostale očerupane koke od koje svi očekuju da daje zlatna jaja, a bez da su joj kupili hranu. Možemo da napravimo razrez po čoveku i kažemo kad država ulaže u neku takvu glupost moje je toliko dinara i da ja kažem da li hoću da uložim ili ne.

Svi se ponavljaju kako je nekada bilo i pozivaju na neka stara vremena i staze uspeha i slave. Tada je, da podsetim, privreda i proizvodnja nešto radila i neki privrednici su i pored komande pronalazili interes da podrže fudbalere Zvezde na putu do Barija i košarkaše Partizana na putu do Istambula.

Da li ovo znači da će prestati tenis da se igra ako ne bude tog turnira? Jok! Igraće se kao što se igrao i pre. Da li će svet na Srbiju i dalje da gleda kao na zemlju večitog kandidata? Hoće. Da li je ovo prvi turnir na svetu koji je prestao da se igra? Nije, hvala Bogu!

Kreativnost je umrla!

Gledam razne emisije u kojima mladi i stari nešto rade i pokazuju kako su talentovani za neku rabotu, a najčešće pevanje: Prvi glas, Talenat, X Faktor, Plesom do snova… ima ih sad koliko hoćeš. Zovu ih popularno, na srpskom, talent šou, što je podvrsta rijalitija. Bogat jezik pa može svašta da istrpi, ali nema veze to sad nije tema ovog teksta.

U neki prethodnim vremenima imali smo neke festivale (Opatija, Beogradsko proleće, Budvanski, Festival u Herceg Novom…) na kojima su se neki, uglavnom, mladi pevači predstavljali neki svojim kompozicijama. Da li je neko te kompozicije napisao za njih ili nije nema veze, ali su neke nove u odnosu na sve stare koje se nude i koje su lako mogli da otpevaju. Onda žiri kaže imate nagradu za interpretaciju i nagradu za muzičko ostvarenje. Zanimljivo u tom konceptu je što se svake godine pojavi dvadesetak novih pesama. U kvalitet ne ulazim. Novonapravljene su baš za tu priliku. Neko je sedeo, smislio, zapisao, snimio i poslao žiriju koji je rekao ovaj može da peva na završnoj večeri. Pera, Žika, bez Mike su dobili nagrade, neko je namestio glasanje, nekome je član žirija teča… sve to nije bitno. Oni su se pojavili sa nekom novom kompozicijom koju su pevali. Čini mi se da ona deca koja se takmiče po raznim tim šouima pokušavaju da dokažu ko je bolje kopirao nečije izvođenje. Ekipa producenata, stilista, muzičara i svih ostalih koji su tu u funkciji da ta pesma bude otpevana na najbolji način su u funkciji reprodukcije nečije tuđe ideje.

Ne kažem da svi mogu i treba da pišu pesme, ali čini mi se da bi neka od tih emisija dobila na težini i značaju ako bi stimulisala neke mlade ljude da nešto kreativno urade. Doduše, tu producenti dolaze do problema jer ne mogu iz nedelje u nedelju da mame ljude da gledaju njihove reklame, pardon, emisije i da navijaju, šalju sms poruke, svađaju se po društvenim mrežama, navijači dolaze u studio i u transu navijaju, štampaju majice i transparente sa imenima idola, prepucavaju se preko novina, plaćaju oglase i PR tekstove…

Na kraju neko lepo zaradi, narod srećan navijao je za nekoga, zaboravio je da su mu naplatili kaznu u BusPlusu, šef mu je smanjio platu, a da za tu istu malu platu može sve manje da pazari kad ode u radnju. To je već drugi haš tag to je #kriza.

Tu istu tendenciju primećujem i na drugom delu muzičke scene onom profesionalnom koji to kao radi za novce i koji se hvali svojom kreativnošću. Sve više imamo prepeve pesama koje je neko nekada snimio i kaver bendova koji do iznemoglosti sviraju muziku Beri Vajta, Bili Ajdola, Bitlsa, Stonsa, Bajage, Prljavog kazališta, Parnog valjka, Orgazma...

Da ne grešim dušu ima i kreativaca koji su se pomerili od ove učmalosti i napravili nešto dobro, ali oni su u manjini. Darkvudi su super upali u Biserin repertoar i tim pesmama dali neki novi život, Zemlja gruva je potpuno u svom fazonu obradila Dina Dvornika, a Laura 2000 LeaMartina. Oni su na žalost u manjini.

Kao što su nekada naši preci slušali Radio Luksemburg i prepevavali te pesme, da bi se kasnije pojavili razni veliki umetnici koji su svojom kreativnošću obeležili jedno vreme, tako valjda i sada treba da prođe neko vreme da gledamo i slušamo kako se rade neke stvari kako bi za neko dogledno vreme mogli da pariramo, a ja sam siguran da nam kreativnosti ne nedostaje, samo se pritajila i čeka pravi trenutak da ispliva i da se pokaže u pravom svetlu.