Još malo priče o seksu

Dosta mi je čudno što je seks sveprisutan oko nas, a naša generacija nikad rigidnija i nikad zatvorenija. Mnogo teoretišemo i mnogo pričamo, ali nam je generacijski delanje tanko. 

Tokom 80tih imali smo poplavu Šveđankin sa bujnim grudima u reklama za paštetu i polikolor. Tada nije bilo bilborda, ali kapiram da bi se već našla zgođušna plavušica da nam maše i prodaje nešto. Sve velike kozmetičke kuće koriste seksualni momenat da privuku žene, odnosno muškarce, da kupe nešto. Obrijte se našom penom za brijanje i zgodna brineta u gaćicama će baš preko vašeg lica da mane rukicom i kaže dragi ala si ti to dobro uradio. Čini mi se da kreativci tog vremena kad god nisu znali šta da rade oni su angažovali zgodnu plavušu da prošeta u bikiniju… možda odatle moja trauma plavušama…

Kako su izdanci generacije koja je rasla sa one strane lagera, a opet malo liberalnija od svojih vršnjaka u, recimo, Poljskoj mogli da budu normalni… nikako, ja da ti kažem.

Sa roditeljima nije bilo šanse da pričamo o ovim temama, a među vršnjacima se retko pokretala tema seksa u tim nekim mlađim godinama. Onda smo tako samouki kretali u veliki zli svet. Sve to je normalno rađalo nove frustracije tako da smo osim seksualno opterećena generacija, postali i generacija koja je, što bi rekao naš pametni narod, nedojebana. Puno pričamo i teoretišemo, a kad treba da zasučemo rukave i osvetlamo obraz predaka, koji su ćutali i radili, onda ćorak. Pucamo iz prazne puške.

Iz sve te silne frustracije dobili smo situaciju da čujem rečenicu pa što da koristimo kondom kad smo u stalnoj vezi? Da li sam ja lud ili je nešto drugo u pitanju? To je tekovina civilizacije, koja se ne koristi samo u potrebe kontracepcije, već i zbog radi prevencije polno prenosivih bolesti. Da ne pametujem previše… ne mogu da shvatim da u 21. veku vodimo tako glupe razgovore. To mi baš teško pada, posebno ako to čujem od obrazovanih ljudi, širokih shvatanja i pogleda na svet. Izgleda da smo negde omanuli pored tih silnih lepotica i lepotana koji su nas kinjili tokom detinjstva odnosno odrastanja.

Ilustracija Iva Burg

Tako imamo situaciju da dvoje mladih ljudi osim što ne znaju kako se koristi tekovina civilizacije prezervativ, i ne pričaju međusobno o stvarima koje definišu njihovu vezu, kao što je seks. Retko će devojka da kaže dečku više volim jednu pozu od druge ili da otkrije tajnu mapu kuda joj najviše prija da je ljubi po leđima, a ne da on baulja u mraku i to onda liči na radničke sportske igre u Čanju, a ne na nešto intimno i lepo. Ona se trudi da ne ispadne kurva, a on bi da bude veliki šmeker.

Budalaština…

Zašto, primera radi, ne bi devojka mogla da kaže, bez da odmah dobije etiketu, dečko to što se pod čaršavom dešava je super, ajde da zadržimo to što imamo. Umesto toga zakucavaju se oboje u nekoj kljakavoj vezi iz koje će oboje da pobegnu glavom bez obzira ili će da varaju jedno drugo kad se rodi dete pošto neće znati da stave kondom.

Ponekad je teško biti iskren i reći šta hoćeš u životu i od života…

Volonteri svih zemalja ujedinite se!

Ovo je krajnje lični stav, jer sam iskreno iznerviran vešću od preneki dan da će volonterima na predstojećoj Olimpijadi biti zabranjeno da postuju priče, fotografije, statuse i sve ostalo što čini njihov dan tokom Igara na društvene mreže. Sve je to objavljeno u dopuni uputstva za učesnike igara objavljenoj na zvaničnom sajtu. Osnovno uputstvo je napravljeno još prošlog leta, a menja se izgleda kad i kako kome padne na pamet. Čak je i neki portparol rekao Rojtersu da je to standardna procedura koju donose svi organizatori velikih takmičenja. Naravno izgovor nad izgovorima je bezbednost. Nešto se ne sećam tog dela u priručniku nekog od velikih sportskih događaja, a bio sam deo organizacije ne jednog velikog sportskog događaja, da ne kažem da nije bilo velikog sportskog događaja koji je prošao kroz Beograd, a da nisam nešto radio u organizaciji.

Plan organizatora Olimpisjskih igara je da volontera bude 70 hiljada, a motivi tih momaka i devojaka koji su se prijavili su da se tokom tih skoro mesec dana dobro zabave, druže, upoznaju neke nove ljude, nove kulture i steknu neka nova poznanstva. Naravno da ih prodube i održavaju tokom narednih godina pre svega putem društvenih mreža koje su postale sastavni deo života danas.

Imamo i pravni aspekt priče - kršenje slobode govora koja je garantovana poveljama Ujedinjenih nacija, ustavima većine zemalja, ne znam za Severnu Koreju i Iran oni mogu da budu izuzetak koji potvrđuje pravilo. 

Da ne pominjem organizaciju EYOF-a, finalnog turnira Svetske odbojkaške lige, Dejvis Kup, Serbia Open, Evropsko prvenstvo za odbojkašice, Svetske lige svih ovih godine, predstojećeg Rukomentnog prvenstva Evrope...  na svakom takmičenju volonteri su imali svoju stranu na Facebook-u koja je bila prepuna njihovih impresija, fotografija, tekstova... svega što je njima bilo bitno u tom trenutku, a i kasnije. Koliko znam ni jedna od tih strana nije ugašena.

Sećam se 2009. godine i Univerzijade u Beogradu kao jednog od lepših perioda u mom poslovnom, a i privatnom životu. Sve je to ukrašeno volonterima bez kojih taj najveći sportski događaj ikada održan u Srbiji ne bi mogao da bude održan. Neki su mi i dalje jako dobri prijatelji i ostali smo ne u kontaktu nego idemo jedni drugima na rođendane i slavlja, izlazimo, družimo se, a neki su čujem i postali malo prisniji. I dan danas izleti po neka slika na facebook-u sa Univerzijade. Ne bih želeo da ispadnem patetičan i da sad prepričavam neke lepe dogodovštine tokom tih trinaest dana jula 2009. godine, ali da nije društvenih mreža ne bi znao šta se dešava sa tim ljudima mojim prijateljima, slobodno mogu da kažem. Svojevremeno je napravljena i Volonterska himna povodom Univerzijade koju i dan danas koriste i ponekad osvane na nečijem profilu.

Moguće rešenje je da se napiše pismo drugarima iz MI6 i da se zamole da obezbede bezbedno virtualno mesto na koje će volonteri moći da kače svoje slike i gledaju ih posle nekoliko godina i hvale se gde su sve i sa kim bili.

Na kraju… legitimno pitanje je onda da li će se u nekom trenutku neko setiti da i novinarima zabraniti da kače svoje lične fotografije i priče sa Igara na svoje profile?

Čekajući armagedon

Mislim da posle ovoga više neću zloupotrebljavati moju ličnu pljuvaonicu u vidu bloga da pričam o politici… ikada… političari i politika nisu zaslužili ni jedno slovo, a kamoli tekst, ali dobro.

Zagreva se kampanja pred izbore. Naši dragi lideri i liderčići vežbaju političku Kama Sutru kao laki flert sa biračima, a sve u cilju da privole još kog ne opredeljenog da glasa za njih, kad god ekipa na vlasti bude rešila da raspiše izbore. Kada budemo znali datum izbora Srbija će stati, do trenutka dok se ne formira vlada. Ne dao nam Bog da se to razvuče ko kod Belgijanaca na godine, jer ćemo se udaviti u sopstvenim govnima koja neće imati ko da pusti da odu. Kampanja koja je već počela će biti duga i prljava.

Ono što mene više brine je gde sam tu ja, što bi rekao neko iz naroda, odnosno gde smo tu mi prost, običan narod koji svako jutro ustaje, ide na posao, radi, vraća se kući, a usput treba da svrati do prodavnice, kupi leba i za na leba?

Mi smo u septičkoj jami, tamo gde smo i bili poslednjih XY godina od kad se uspostavio ovaj sistem, da ne kažem tu smo od 1945. od kad smo „rešili“ da nećemo kralja i da hoćemo Tita. Kad konačno pomislimo OK dotakli smo dno, od sad može samo bolje, shvatimo da nije dno nego je prečka i da je dug put do dna.

Postavljam pitanja i dajem odgovore, ko političar… neću se kandidovati do kraja tekst, ne brini.

Sistem se zvao komunizam, pa socijalizam, pa soc-realizam, pa razvijeni socijalizam… bilo je imena i kumova onoliko. Onda se desila tranzicija ili njen početak kad je ekipa u Berlinu rešila da se bavi građevinskim radovima i da čas posla prečukaju onaj zidić koji ih tako dugo muči. U našim krajevima pošto je ekipa bila uigrana na republičkim nivoima, rešili su zajedno da to na saveznom nema smisla i da nećemo više da se igramo zajedno pod jednim grbom, ali sistem privilegija je dobar. Zašto ga menjati? Da bismo zadržali kabinete, kožne garniture, dnevnice, službene puteve, vozača, letovanja, zimovanja, bunde, švalerke, skupa pića i parfeme treba da se krstimo umesto da idemo na sednice Partije.

Nije problem, sad ćemo mi to časkom…

Tako smo dobili istu onu ekipu koja je ovaj put delovala presmešno, jer su do juče bili uzdanice jedne, jedine, najdivnije Partije, a od danas veruju u jednog, jedinog Isusa Boga na zemlji koji je prihvatio grehe ljudi na sebe. E, da zna za koju ekipu je preuzeo grehe još uvek bi pravio stolove i stolice u Nazaretu i Bog da ga vidi!

Ona smo se krstili sa tri prsta, onosno sa malo više ili smo klanjali. Probuđeno je najgore u nama…  Klali smo se, ubijali, držali vatrene govore i pretili jedni drugima zarđalim escajgom samo, i slovima, zbog povlastica ekipe koja jaše još od 45. Da li je pokojni Đinđić nešto mogao da uradi posle 5. oktobra 2000. godine na žalost ne znamo, a možemo da nagađamo. Imao je želju, ali je i njega pojeo sistem koji tako dugo opstaje, kako god da se on sad zvao. Lica se menjaju, ali je sistem tu.

Bila je nekad fantastična naučno popularna emisija koju je pravila ekipa iz Australije, zvala se „Posle 2000.“. Kao dete sam mnogo voleo da je gledam, jer je to bio jedan od retkih uvoznih programa koji je probijao zavesu koju je naš sistem napravio ispred nas. Sve epizode sam, čini mi se, gledao, ali ne vidoh kako se razgrađuje politički sistem star preko 50 godina. Pitanje je samo da li ćeš da se uklopiš u njega i da ti budeš dao priče ili nećeš i uzmeš pasoš u zube i zaletiš se preko granice, pa ko Meksikanci. Koga uvate, jebi ga, a ko pretrči dobro došao u zemlju izobilja.

Vraćamo se u priču današnje političke situacije….

Najiskrenije verujem da ko god bude došao na vlast na sledećim izborima i kako god da se on zvao, i koju god nominalno ideologiju predstavljao da će biti isti kao i svi njegovi prethodnici. Da li je Evropska unija šansa da se tako nešto promeni? Ne znam… nisam siguran… Kod prijatelja i komšija Mađara, Rumuna i Bugara čini mi se baš se i nije primila ta klica. Ovako sa strane deluje kao da je i kod njih slično kao što je i bilo i da ta ista Evropska unija kune dan kad ih je primila.

Apatično… možda… s tim što ja ozbiljnije shvatam politiku i verujem da ja doprinosim zaokruživanjem nešto. Tako će biti i ovaj put. Ako Partija Roma Srbije izađe na izbore imaju moj glas, ako ne naći ću već neku drugu manjinsku partiju za koju ću da glasam.

Da ne bude da samo pričam kako je sve crno i kako nema rešenja, to nije tačno… ima rešenja. Nije lako, ali ima. Prirodna nepogoda, epidemija neke bolesti, rat svetskih razmera… nešto veliko i spektakularno što će promeniti izgled globusa moraće da utiče i na nas da promenimo okolnosti pod kojima funkcionišemo. Čist Darvin u praksi… najjači ostaju i razmnožavaju se dalje.

Dok se ne desi neka prirodna nepogoda u vidu katastrofe širih razmera, opaljivanja komete u Zemlju ili neke masovne epidemije ja ću, i dalje, stavaljati znak jednakosti između bavljenja politikom u Srbiji i lakiranja noktiju, odnosno u muškoj varijanti gledanja fudbala, i truditi se da što je moguće više podignem kvalitet svog života, što želim i svakom čitaocu ovih redova. 

Od sad samo o seksu i nekim drugim pametnijim temama. Politika je zaradila isključenje…