Mute

Imam potrebu da nešto kažem samo još nisam artikulisao svoje misli. Želim da kukam i da se derem iz mozga, ali mi nešto ne da i kad god otvorim usta kao da je neko pritisnuo dugme na daljinskom mute. Problema ima previše, a niko ne nudi odgovor. Kad sam kreneš da tražiš odgovor dobiješ packu zašto pitaš. U mnogo čudnom vremenu živimo… moje subjektivno mišljenje. Da li vreme suviše brzo leti, pa mi ne možemo da ga stignemo ili uslove vožnje nismo prilagodili drumu tj vremenu u ovom slučaju?
Svi bi nešto da se pitaju i svi imaju nešto pametno da kažu ili su samo preiskusni pa me dotuku svojom glupošću. Ma nemam pojma….
Nešto mi ne ide praktikovanje ove varijante go with the flow. Probao sam, ali se sve nešto batrgam. Obično dobijem po nosu. Možda ja dajem sebi preveliki značaj i mislim da trebam da budem pitan za bilo šta? Ne znam…
Kapiram da sam šraf u nekom mehanizmu, samo još nisam spoznao svoju bitnost u istom. Možda treba da odem na lobotomiju i spalim ovo malo neurona što mi je ostalo i da uživam ko u pesmi Riblje čorbe… kako je lepo biti glup… on je čovek još onomad to napisao, a ja danas pametujem i batrgam se i plivam uzvodno.
Previše pitanja, a odgovora nema… valjda će me proći i ta faza pa ću na miru moći da spavam, a ne da se prevrćem cele noći i pitam se razna pitanja. Završiću u nekoj instituciji gde je normalno da ljudi pričaju sami sa sobom, a nađe se i po koji Napoleon.
Ma nemam pojma… nisam pametan što reče naš narod.
Stvarno sam hteo nešto da kažem, ali mi se čini da sam ostao bez teksta, ili možda bez pametnog teksta. Samo pitanja…