Smena generacije

Svaka čast devojkama na odbranjenom trofeju u Evropskoj ligi i svaka čast momcima na bronzi u Svetskoj ligi. Pošto je rezultat merilo u sportu pokazalo se da je smena generacija napravljena dobro.

Da li bi devojkama bilo lakše da su u timu imale iskusnije igračice i da li bi išta doprinelo boljoj igri momaka protiv Rusa da su u timu imali Nikolu Grbića i Ivana Miljkovića može da bude tema nekog stručnog seminara odbojkaških trenera ili debata nas laika u kafani u trenucima dokolice. Verovatno bi bile sigurnije da je u bloku bila jedna Vesna Čitaković, a na prijemu Anja Spasojević. Spremam se da izgovorim jednu skoro pa jeres. Nisam siguran da ovoj muškoj odbojkaškoj reprezentaciji fale Miljković i Grbić. To mišljenje baziram na pogledu sa strane kao navijač koji gleda tim, a ne gleda imena u tom timu. Možda ove dečake treba pustiti da stasaju i da stiču iskustvo što im, pokazalo se i u Svetskoj ligi, ide odlično. U ovom ciklusu dobili smo novi tandem koji neko sledeće vreme može da vlada svetskom odbojkom. Dobili smo Vladu Petkovića i Sašu Starovića. Petković koji ni u jednom trenutku nije podlegao atmosferi i značaju mečeva i Starovića koji je uspeo da se stabiliše i vrati u meč i osvoji neke odlučujuće poene protiv Kube. Da ne zaboravimo sjajne blokere Stankovića i Podraščanina čiju vrednost u tandemu je provalio i čuveni italijanski Lube. O kapitenu Janiću, Kovačeviću i Rosiću govori se samo u superlativu za kompletan nastup i u internacionalnom delu, a i na završnom turniru. Da će Kolaković imati još dužu klupu najavili su Dokić, Nikić, Terzić, Petrovića, Mitić ali i zlatni kadeti koji su bili pridruženi članovi ove ekipe. Njihovo vreme tek dolazi i o njima ću da pišem u sličnom tekstu za 4-5 godina. Šteta što je Bjelica otkazao učešće u reprezentaciji jer je sjajan u svojim klubovima gde igra i sigurno bi mnogo doprineo iskustvu ovog tima.

Opet dolazim na smenu generacija… Slažem se da Mastranđelo kada vidi sa druge strane mreže Nikolu Grbića proguta knedlu, da ne kažem nešto drugo što ima veze sa donjim vešom i probavom, međutim, on će u penziju uskoro mator je. Baš zbog toga treba pustiti ovaj sjajan tim da igra i to bez opterećenja imena i prezimena velikih asova. Ubeđen sam da nas neće obrukati, baš kao što nas nisu ni obrukali na F6 Svetske lige 2010, i siguran sam da će doneti neku od medalja sa sledećeg Svetskog prvenstva, samo ako ih posluži zdravlje. Nisam siguran koliko bi Grbić i Miljković pristali na to da budu više podrška sa klupe i da na treningu ovi momci nače više nego gledajući ih na utakmicama.

Ovo su sve slatke muke koje će selektor Kolaković imati, za razliku od selektora Tijanića koji pod hitno mora da podmladi svoju ekipu reportera komentatora jer je Korećevo prizivanje svetog Vasilija postalo degutantno odavno, o ostalom lupetanju no comment.

Mute

Imam potrebu da nešto kažem samo još nisam artikulisao svoje misli. Želim da kukam i da se derem iz mozga, ali mi nešto ne da i kad god otvorim usta kao da je neko pritisnuo dugme na daljinskom mute. Problema ima previše, a niko ne nudi odgovor. Kad sam kreneš da tražiš odgovor dobiješ packu zašto pitaš. U mnogo čudnom vremenu živimo… moje subjektivno mišljenje. Da li vreme suviše brzo leti, pa mi ne možemo da ga stignemo ili uslove vožnje nismo prilagodili drumu tj vremenu u ovom slučaju?
Svi bi nešto da se pitaju i svi imaju nešto pametno da kažu ili su samo preiskusni pa me dotuku svojom glupošću. Ma nemam pojma….
Nešto mi ne ide praktikovanje ove varijante go with the flow. Probao sam, ali se sve nešto batrgam. Obično dobijem po nosu. Možda ja dajem sebi preveliki značaj i mislim da trebam da budem pitan za bilo šta? Ne znam…
Kapiram da sam šraf u nekom mehanizmu, samo još nisam spoznao svoju bitnost u istom. Možda treba da odem na lobotomiju i spalim ovo malo neurona što mi je ostalo i da uživam ko u pesmi Riblje čorbe… kako je lepo biti glup… on je čovek još onomad to napisao, a ja danas pametujem i batrgam se i plivam uzvodno.
Previše pitanja, a odgovora nema… valjda će me proći i ta faza pa ću na miru moći da spavam, a ne da se prevrćem cele noći i pitam se razna pitanja. Završiću u nekoj instituciji gde je normalno da ljudi pričaju sami sa sobom, a nađe se i po koji Napoleon.
Ma nemam pojma… nisam pametan što reče naš narod.
Stvarno sam hteo nešto da kažem, ali mi se čini da sam ostao bez teksta, ili možda bez pametnog teksta. Samo pitanja…

Guranje pod tepih

Toliko je prošlo od kad sam bio kreativan na ovaj način da ne znam odakle pre da krenem. Dileme su to velike… da li ponovo da pišem o sexu ili možda nešto vezano za vuvuzele i Svetsko fudbalsko prvenstvo?

Hmm…

Možda smo prošli kako smo prošli u Južnoj Africi što se fudbala tiče, ali ima jedna disciplina koju možda nismo izmislili, baš kao ni fudbal, ali smo prvaci sveta, a disciplina se zove guranje pod tepih. To nije obično sakrivanje podataka ili nečega što niko ne želi da vidi. Jok mori. To je momenat kada hoćemo da zabašurimo i da otaljamo nešto, a baš i ne volimo to što radimo, a sigurni smo da nas niko neće uhvatiti da smo to baš tako, obično loše, uradili.

Nije ti jasno o čemu pričam?

Sad ću da pojasnim…

Konkretan primer se desio u gradskom prevozu danas. Gospođa je ušla u poluprazan autobus sa parčetom pice. Vrata odma’ posle harmonike, na sredini. Seda i nastavlja da jede. Idila traje do trenutka do kad neko nije nagazio na sirenu i nju prekinuo iz zena. Tu kreću akrobatski potezi ne bi li se spasilo šta se spasti može. Naravno nije uhvatila i ostatak pice našao se na podu. Moja pozicija je iza dotične gospođe, ali malo iskosa, što bi rekli sportski komentatori, tako da mogu da pratim dramu. Ona, ja i pica na podu smo jedini koji znamo za incident koji su upravo dogodio jer je autobus tek prispeo na stanicu i nema još puno putnika. Laganim okretanjem gdja utvrđuje da je vazduh čist i da može da šutne manirom iskusnog veznog igrača španske reprezentacije, Inijeste recimo, parče pice ispod susednog sedišta. Kečap oko usta je obrisan, pica šutnuta, niko ništa nije video, znači ona nizašta nije kriva, sem što je možda gladna još malo, ali ide kući istrpeće dotle.

Ta taktika ponašanja u sličnim situacijama primenjiva je od fudbalske reprezentacije, preko skupštine do nekih duhovnih intitucija koje ovom prilikom neću imenovati jer možda ima čitalaca koji su drugih konfesija pa će se naljutiti što i njihove duhovne vođe nisam pomenuo.
Ode naša fudbalska reprezentacija na prvenstvo i izgubi od Gane, pobedi Nemačku i izgubi od Ozija. Onda se vrate i drže konferenciju za medije na kojoj pričaju kako je to bio veliki uspeh i kako smo pobedili Nemačku. Možda je nama u DNK usađen neki spindoktorski čip koji se aktivira kad god je zgodno da se menja teza. Da su Nemci, kojim slučajem, osvojili prvenstvo ne bi mogli da živimo od stručnjaka koji bi nam objasnili kako smo mi pobedili svetske prvake. Hvala Pujolu pa nas je spasio tih muka. Ne pričamo o tome kako je igra bila loša i kako su ponekad delovali kao razbijena banda. Nema potrebe za tim. Nije potrebno da se posipamo pepelom radi posipanja. Samo treba da kažemo da ima boljih, što je dosta teško priznanje, i da kažemo da mi nismo pružili maksimum.

Izvinjavam se NN gospođi i fudbalerima koje sam uzeo za primer. To nije iz zle namere. Prosto friški su primeri. U politici toga ima koliko hoćeš i to mnogo češće, nažalost.

Ima još jedna disciplina u kojoj smo u samom vrhu, a to je nabijanje glave u pesak, tu nas nojevi jedino šiju, ali o tome nekom drugom prilikom.