Komercijalizacija do panje

Dodao sam reklame na moj blog. Sad dok čitaš ove redove neko te poziva da kupiš njegov proizvod, a za početak da odeš na njegov sajt. Zanimljivo... klikni slobodno, ali se vrati da dočitaš šta sam pisao :)

Nekad se to zvalo mali oglasi i bilo je termina na televiziji i radio stanicama kada su se isti, gore pomenuti obraćali naciji sa svojom porukom. To su obično bile mnogo manje poruke nego ove koje možeš da vidiš na guglovim oglasima... menjam ovo za ono... izgubio se zlatni retriver koji mnogo voli decu, nalazaču nagrada... obavezno je išao neki instrumental kao muzička pologa, da se publika ne dosadjuje skroz. Studio B je čini mi se bio poslednji mohikanac koji je puštao male oglase u svom programu do pred kraj prošlog veka.

Danas reklama nije reklama ako nema neki slogan, ako neko ne hvali kako baš njegov prašak otklanja fleke sa vaših gaća. Sve te silne reklame su postale previše lične... kapiram ja celu priču sa ciljnim grupama i potrošačima kojima treba baš tvoj proizvod, ali ono našta ja gadjam je da smo živeli u neka mnogo naivnija i romantičnija vremena. Danas više ne možeš na oglasnoj strani Politike da pronadješ čuveni oglas u kome se neko odriče nekoga i njegove dugove neće da prizna. Obično je to otac koji se odriče sina raspikuće. Jebo te sad će još malo krenuti i proizvodjači hirurških maski krenuti da reklamiraju svoj proizvod jer smo svi kompletno poludeli i brojimo mrtve koje je ubio grip. I to još praseći, pre 29. novembra... nešto mi je tu sumnjivo... osveta svinja... mi njih pre, da ne bi oni nas posle?

Sad imamo i bilborde sa kojih nas ne gledaju samo kandidati raznih partija kad su kampanje u jeku i kad je svaki glas bitan. Pre je taj vid reklamiranja bio dozvoljen samo nekim koncertima u vidu gaća koje su visile na Zelenom vencu, Autokomandi, kružnom toku kod opštine Novi Beograd... sad su i te gaće degradirane. Odma pored njih je 10 bilborda koji reklamiraju čaj od altajske mumije ili radijatore sa ruskih nuklearnih podmornica. Pazi provereno znam da nema radijatora na nuklearnim podmornicama, a koliko imam mumija na Altaju ne bi ulazio u procene.
OK definitivno smo ostali naivni, ali vremena nikako nisu romantična kao što su bila.

Još mi nešto pade na pamet. Nekad je isto tako bilo normalno da komšija ne parkira komšiji auto ispred garaže. Normalno je bilo i da ne pišamo jedni drugima na kuću...
Izgleda da sam ja definitivno otišao u teški aut i da moja definicija normale nije baš normalna, i ne uklapa se u definiciju normale većine. Ko će ga znati...