Čujemo se...

Sećate se one institucije u kući koja se zove telefon? Crna stvar, obično u predsoblju, i ne zvoni više od tri puta... zna se u koliko se sati zove i u koliko se sati ne zove, kada je kućni red. Posle 21 h javlja se isključivo glava porodice jer mora da je nešto važno i obično neprijatno.

Crni telefon, iritantno zvono i kratak kabl. Ovi matoriji mora da se sećaju toga sigurno.

Posle su došle varijante zovi me na mobilni i u ponoć...

Čini mi se da su ljudi u to vreme mnogo više poštovali tuđe vreme jer nije bilo situacije slanja poruke: „Malo kasnim“, sa epilogom vidimo se sat kasnije. Jok! Rekli smo u 8 i možeš da zakasniš pet minuta, to je ok, ali sve preko toga je problem. Poslovi su se i tada završavali isto kao i danas, samo se mnogo bolje planiralo i razmišljalo unapred šta sve može da se desi.

Mnogo je bilo teže da te neko nađe ili ti nekoga da nađeš ako to nećeš. Keva ili baba su neprelazne prepreke bile u to doba. Koliko puta su lagale da mlađi članovi porodice nisu tu, uz obavezno mahanje rukama i nemušti jezik da se sazna ko zove. Dobar dan, da li je tu... ne, nije. Pozovite kasnije. Hvala, prijatno... dobar dan, da li je stigao, opet ja. Ne, na žalost nije. Hoćete da ostavite poruku. Da, molim vas da mi se javi. Preneću. Hvala, prijatno.

Ili varijanta kad ti nekog zoveš i hoćeš da je čuješ i javi ti se stariji ženski glas kome treba da objasniš ko si i zašto je tražiš na telefon.

Pa dvojnici...

Imam traumu iz detinjstva od izvesne bakice koja je stanovala na prvom i koja nam je bila dvojnica. Podigneš slušalicu i čuješ znak zauzeća ili tišinu... i to traje satima...

... i satima...

I onda odeš do nje, sačekaš da prođe kućni red, i pozvoniš na vrata. Ona ti otvori i kaže izvini sine kaputom sam pomerila slušalicu i otišla sam malo da dremnem.

Posle toga vidiš prilog u TV Dnevniku kako je predsednik vlade u tom trenutku otvorio digitalnu centralu u Vukurovcu.

Crni telefon sa brojčanikom koji se okreće su zamenili bežični telefoni, onda su došli modemi, digitalne linije, moblini, pametni telefoni, bežični internet, skajp, vajber... sad i preko Facebooka može da se priča.

Fali mi malo to vreme kada se sporije živelo i više vodilo računa o svom i tuđem vremenu i kada se bolje planiralo.

Napisaću ti pismo...

Iznenadio sam se prijatno jer sam za Novu godinu dobio čestitku u sanduče.

Da, pravu, štampanu, UNICEF-ovu čestitku u koverti sa rukom ispisanom porukom i lepim željama.

Za mlađe čitaoce to je nešto što se davno praktikovalo pre nego što je email postao rasprostranjen. Prazan papir ispred tebe, penkalo iliti naliv pero u rukama, i inspiracija za pisanje u glavi. Taknuto maknuto, što bi rekli šahisti. Belila su se pojavila kasnije tako da su se pisma prepisivala i po nekoliko puta pre nego što se finalna verzija stavila u kovertu, nalepila markica, otišlo u poštu i poslalo na adresu. U međuvremenu zaboravili smo da pišemo. Rukopis je jedva čitljiv, a i pravopis je diskutabilan pošto je tu uvek spell check. 

Ima nešto romantično u pisanju pisama. Posebno ako se piše nekome do koga vam je stalo. Ne mora tematika da bude ljubavna, može da se piše i drugaru u vojsku (dok je još uvek vojni rok bio obavezan). Sad se osećam mnogo matoro. Em se sećam mastila i pisama, em pamtim vojsku kao obaveznu. 

Za mlađe generacije i napomena da se nekad i sa mora slala razglednica. Uobičajeni tekst je bio primite puno toplih pozdrava iz Kupara, recimo. Tri slike, kolaž, da vide kako nam je lepo na plaži, kako je velik i lep hotel i kako je more plavo. Sad opališ nekoliko desetina selfija, okačiš to u Facebook galeriju „Letovanje 2015“ i niko od tvojih prijatelja ne pogleda više od tri fotke.

Cela industrija je umrla od kako su jedinice i nule preuzele primat u komunikaciji. Mastilo, papir, koverta, markice... sve to možete da nađete po knjižarama i dalje, ali u nekom ćošku. Prošle Nove godine tražio sam penkalo za poklon drugaru. Jedva sam našao jedno dečje. Patrone naći ko da pitam za plutonijum.

Momenat isčekivanja pisama i razglednica da ne pominjem. Čitanje po nekoliko puta i pisanje odgovora da ne pominjem.

Svojevremeno sam drugaru koji je bio u vojsci pisao skoro svake nedelje. On je odgovarao kad je stigao. Kad sam preskočio nekoliko nedelja, u panici mi je napisao odgovor da ne posustajem jer on čita moja pisma celoj ekipi i da se svi užasno zabavljaju i da im brže prođe vreme.

Koliko god se trudio da učim nove trikove digitalnog doba, osećam se da gostujem u njemu. Ove generacije koje pamte i sećaju se nekih boljih vremena, čini mi se, sa mnogo više napora šamaraju tač skrin da ne kažem ekran osetljiv na dodir, nego neki klinci čijim venama teku jedinice i nule.

Ponekad se osećam zarobljen u prostoru između pisma i emaila...