Sećam
se izveštaja iz tadašnjeg Dnevnika 2 i pitao sam tatu šta se to dešava?
On
je smireno odgovorio… Istorija, ništa više neće biti isto.
Sutradan
smo dobili domaći iz geografije da napravimo naše viđenje pada Zida. Nikad mi
neće biti jasno zašto geografija, a ne istorija, al ajde. Skupljali smo isečke
iz novina ko sumanuti da bi napravili taj domaći što bolje.
Bez
godinu dana četvrt veka kasnije bio sam u Berlinu nekim drugim povodom i nije
bilo šanse da ne odem i ne vidim ono što je ostalo od Zida. To se sad zove East
side galery i ostatke koriste mnogi umetnici da nacrtaju nešto na tom
istorijskom mestu. Još na nekoliko mesta sačuvani su fragmenti uglavnom sa
grafitima.
Zid
je bio dugačak 15 kilometara, podigli su ga Rusi da im ne bi bežao narod iz komunizma
u kapitalizam, čuvalo ga je 11 hiljada i kusur vojnika, imao je stražarske
kule, bio je visok preko tri metra i prema svedočenju nekih očevidaca nikao je
preko noći. Prvo su razvukli žicu 1961. godina, a onda im je trebalo nekoliko
godina da ozidaju to lepo. Porodice su bile podeljene, mnogi su pokušali da
beže i izgubili su živote, bilo je nekoliko prelaza na kojima su iz Zapadnog
mogli da pređu u Istočni Berlin. Obratno teško.
Gledam
sliku Berlina 25 godina pošto je srušen zid. Ljudi su pored Brandenburške
kapije i slušaju koncert klasične muzike, naravno sa neizbežnom Odom radosti, posle
dolaze i neki rokeri, baloni se puštaju u vazduh duž tih famoznih 15
kilometara, a turisti iz svih delova sveta su hteli baš na taj dan da budu na
mestu gde se pre 25 godina dogodila istorija.
Berlin
je danas jedan od retkih gradova koji može da se pohvali da je prestonica
sveta. Ljudi svih nacija, rasa, boja kože, veroispovesti, opredeljenja su tamo.
Danas je u njemu, posebno u Istočnom delu, puno umetnika, i to mladih. Koriste situaciju
da su stanovi jeftiniji i naseljavaju oronule i zapuštene zgrade. Za nekoga ko
dolazi sa Balkana neverovatno je da te niko ne gleda čudno zato što pričaš
nekim drugim jezikom, nisi bele puti ili si drugačijeg političkog opredeljenja
i to si rešio da kažeš javno. Kažu da među Nemcima još uvek ima peckanja u
varijanti Istok-zapad. Iz prve ruke, ne oseti se.
Ono
što je fascinantno je da se radi i to ozbiljno, da gradski prevoz, i metro i
autobusi, idu u minut, da je grad čist, da nemaju klasične pijace nego se
vikendom na uigranim mestima pojavljuju tezge sa svim i svačim što je praznik
za taj ceo kvart i tu se trguje, peva, igra, jede… Buvljak na nemački način.
Kad
se šetaš gradom ne možeš to da ne primetiš, ali ne možeš i da ne primetiš da je
Berlin bio možda i najveća žrtva II Svetskog rata. Kroz njega su i 44 godine po
završetku rata defilovale razne vojske, bio je centar raznih obaveštajaca, a i
dobra scenografija za snimanje filmova sa tom tematikom. Mnogi gradovi su bili
srušeni i pa su obnovljeni, ekonomski se digli. Berlin je svoju kaznu izdržao stoički
i nije klonuo uprkos svemu. Možda je to dobar pravac? Vredi razmisliti…
