Pisanje...

Hoću da pišem...
Nešto mi ne da.
Nemam objašnjenje za nedostatak reči kojima bi ispunio prostor i naterao uspravnu liniju da se kreće i kao posledica dodirivanja tastature iza nje ostaju slova.
Ponekad nalet i želja su toliko jaki da ne mogu da se smirim, međutim onda kada dođe do situacije da počnem da pišem stanem... zamislim se... i odustanem.
Hroničan slučaj.
Čitam... puno čitam u poslednje vreme.
Ništa mi nije bilo dovoljno da me pokrene da pišem. Bar da iskopiram nečiji tekst i nastavim da pišem na osnovu njega nešto. Bilo šta...
Ništa...
Prazno...
Život prolazi u šestoj brzini i broj informacija se gomila iz sekunde u sekundu. Moje razmišljanje ne proizvodi nove informacije i zbog toga nije dovoljno vredno da ga neko pročita. Možda i nije tako.

Vreme prolazi mnogo brže nego što je to bio slučaj pre deset godina. Vreme iz 20. veka nije iste brzine kao vreme iz 21. veka. Čak se u okviru 21. veka protok vremena razlikuje iz godine u godinu. Nema više vremena za bilo šta... to je trajalo ko godina u odnosu na vreme dana.
Ponekad imam osećaj da ću da sednem i da za noć napišem ceo roman. Likovi su tu negde u glavi, njihova razrada isto. Situacije su svuda oko nas samo ih treba uklopiti u jednu celinu. Jedna takva noć traje dan i po ako se računa po usvojenim jedinicama za merenje vremena.

Ne mogu da pišem, nešto mi brani.
Previše informacija koje se pojavljuju kao mećava izazivaju zavisnost. Želja za novim informacijama dolazi kao posledica svega toga. Mi smo tu da vam ponudimo novu dozu, novi fiks. Prosto.

Pisao bi, ali mi nešto ne da.

Berlinski zid subjektivno

Sećam se izveštaja iz tadašnjeg Dnevnika 2 i pitao sam tatu šta se to dešava?

On je smireno odgovorio… Istorija, ništa više neće biti isto.

Sutradan smo dobili domaći iz geografije da napravimo naše viđenje pada Zida. Nikad mi neće biti jasno zašto geografija, a ne istorija, al ajde. Skupljali smo isečke iz novina ko sumanuti da bi napravili taj domaći što bolje.

Bez godinu dana četvrt veka kasnije bio sam u Berlinu nekim drugim povodom i nije bilo šanse da ne odem i ne vidim ono što je ostalo od Zida. To se sad zove East side galery i ostatke koriste mnogi umetnici da nacrtaju nešto na tom istorijskom mestu. Još na nekoliko mesta sačuvani su fragmenti uglavnom sa grafitima.

 Zid je bio dugačak 15 kilometara, podigli su ga Rusi da im ne bi bežao narod iz komunizma u kapitalizam, čuvalo ga je 11 hiljada i kusur vojnika, imao je stražarske kule, bio je visok preko tri metra i prema svedočenju nekih očevidaca nikao je preko noći. Prvo su razvukli žicu 1961. godina, a onda im je trebalo nekoliko godina da ozidaju to lepo. Porodice su bile podeljene, mnogi su pokušali da beže i izgubili su živote, bilo je nekoliko prelaza na kojima su iz Zapadnog mogli da pređu u Istočni Berlin. Obratno teško.

Gledam sliku Berlina 25 godina pošto je srušen zid. Ljudi su pored Brandenburške kapije i slušaju koncert klasične muzike, naravno sa neizbežnom Odom radosti, posle dolaze i neki rokeri, baloni se puštaju u vazduh duž tih famoznih 15 kilometara, a turisti iz svih delova sveta su hteli baš na taj dan da budu na mestu gde se pre 25 godina dogodila istorija. 

Berlin je danas jedan od retkih gradova koji može da se pohvali da je prestonica sveta. Ljudi svih nacija, rasa, boja kože, veroispovesti, opredeljenja su tamo. Danas je u njemu, posebno u Istočnom delu, puno umetnika, i to mladih. Koriste situaciju da su stanovi jeftiniji i naseljavaju oronule i zapuštene zgrade. Za nekoga ko dolazi sa Balkana neverovatno je da te niko ne gleda čudno zato što pričaš nekim drugim jezikom, nisi bele puti ili si drugačijeg političkog opredeljenja i to si rešio da kažeš javno. Kažu da među Nemcima još uvek ima peckanja u varijanti Istok-zapad. Iz prve ruke, ne oseti se.

Ono što je fascinantno je da se radi i to ozbiljno, da gradski prevoz, i metro i autobusi, idu u minut, da je grad čist, da nemaju klasične pijace nego se vikendom na uigranim mestima pojavljuju tezge sa svim i svačim što je praznik za taj ceo kvart i tu se trguje, peva, igra, jede… Buvljak na nemački način. 

 Kad se šetaš gradom ne možeš to da ne primetiš, ali ne možeš i da ne primetiš da je Berlin bio možda i najveća žrtva II Svetskog rata. Kroz njega su i 44 godine po završetku rata defilovale razne vojske, bio je centar raznih obaveštajaca, a i dobra scenografija za snimanje filmova sa tom tematikom. Mnogi gradovi su bili srušeni i pa su obnovljeni, ekonomski se digli. Berlin je svoju kaznu izdržao stoički i nije klonuo uprkos svemu. Možda je to dobar pravac? Vredi razmisliti…

Srbi i hrišćanstvo

Jednom mi je jedan pop rekao da su Srbi verujući narod, ali da nisu liturgijski i da baš ne vole da idu u crkvu. Malo je falilo da mu poverujem. Sve što se dešavalo u nekoj bliskoj prošlosti probudilo je Hrista i njegovo učenje međ Srbljima koji su se našli probuđeni u veri odnosno zatečeni nametnutim komunizmom. Sve to što nam neko radi, nema veze sa nama i našom dobrom, ali napaćenom, hrišćanskom dušom. 

I pored svakodnevnog ubeđivanja u suprotno do pre neki dan verovao sam u tu bajku kao dete u Deda Mraza, Petra Pana, vile, vilenjake i ostalu menažeriju.

Konačno je moj optimizam i vera u ljude poražena pre neki dan izjavom jedne visoko obrazovane osobe na rukovodećem, da ne kažem direktorskom položaju, po opisu posla širokih shvatanja, a sa neophodnim osećajem za kolegijalnost. Citiram: „To što pomažeš drugima to je samo znak da ti savest nije čista i da hoćeš na taj način da je opereš!“

Priznajem pobeđen sam!

Potpisujem bezuslovnu kapitulaciju!

Srbi su narod koji boli Crven Ban, što bi rekao Basara, za Hrista, Mojsija, Bibliju i poštovanje tradicije i pravoslavlja na koje se toliko pozivamo.

Potpuno je idiotski da nekome ko je davno prešao godine kada se kaže da je zreo i odrastao pričam priču o dobrom Samarićaninu i zapovestima iz iste knjige koja nema slike. Ako se te priče ne sećamo i njene poente onda nismo iskreni kada kažemo da poštujemo druge narode, nacije, različitosti i iskreno želimo da pomognemo bilo kome osim sebe i svom dupetu.

Kako onda možemo da kažemo da gajimo decu u duhu pravoslavlja i hrišćanstva koje izbacuje tako glupe parole kao što je „Ljubi bližnjeg svog“? Kako onda možemo da kažemo da je u Srbiji po popisu 85 odsto Pravoslavnih Hrišćana, a ateista svega 2,6 odsto?

Verujem da su ljudi koji su uradili popis to dobro sabrali, ali mi se kanda čini da je neko lagao popisivače.

Ne branim crkvu, daleko od svega toga, samo mislim da kad prestanemo da lažemo sami sebe oko osnovnih stvari, tek onda možemo da kažemo biće nam bolje nekada. 

Do tada... putuj Evropo!