Navijački
slogan je definitivno više nego istinit.
Nekad
davno okarakterisana kao jedan od stubova srpstva Zvezda doživela je istu
sudbinu kao i srpska država. Obeščašćena, obespravljena, srozanog ugleda i u
dugovima do ispod nosa da ne kažemo na ivici bankrota. Poslednje što se desilo
je da su momci izgubili od Čukaričkog, zakazana je skupština da se vidi ko će
da preuzme vođenje kluba, a igrači su rekli da ne primaju plate, ali neće
štrajkovati. Opet da povučemo paralelu... Laza je objavio mere, Ivica i Vučić
rekli da, doduše neposredno pre da su se bavili georafijom i pronalazili su
Litvaniju i Koreju, a svi sem penzionera su rekli da primaju crkavicu, ali ipak
neće štrajkovati... još.
Zvezda
je 1991. godine doživala da bude poslednji klub iz Istočne Evrope koji je
osvojio srebrni pehar namenjen pobedniku Kupa evropskih šampiona, a posle toga
i ona dva manja u Tokiju. Bivša država je u to vreme bila zemlja blagostanja na
ulaznim vratima Evropske unije.
Onda
se dogodio rat, sankcije, naravno ne zaslužene i ničim izazvane, usitnjavanje
zemlje, zločini, izbeglice, hiperinflacija, bombardovanje...
Narod
je pomislio da će biti bolje u jednom trenutku međutim, neko drugi je rešio
umesto nas da je ipak bolje da mi za to bolje sutra malo pričekamo u dužem
redu. Naravno ekonomska kriza iz sezone 2008/2009. i dalje razara ono malo
zdravog tkiva koje je ostalo. Da li će Lazine mere uspeti videćemo 2015. Do
tada ko preživi pričaće.
U
međuvremenu, Džaja je otišao iz Zvezde na insistiranje navijača, pa su ga ti
isti navijači zvali upomoć i vratili ga u klub. Između prvog i drugog mandata
imali smo epizodista, manje ili više uspešne. Većina ih se kao i Džaja
oslanjala na prodaju igrača, muljanje sa menadžerima i šurovanje sa
kontraverznim biznismenima koji su ne malim donacijama pomogli voljenom klubu.
Malo ih je koji su smanjlili dug i uvodili red. Svi su dolazili da sa najboljom
namerom uvedu red, vrate Zvezdu na staze slave, osvoje titule, igraju Ligu
šampiona, dovedu skupa pojačanja iz inostranstva, renoviraju stadion i šta sve
još ne. Ništa od toga nije realizovano osim skupih pojačanja, posebno za domaće
uslove, koja se ispostavilo da baš i nisu najkvalitetnija. Kao kolateralna
šteta razbijana je omladinska škola tako da danas Zvezda mora da pazari u
komšiluku omladince, a treneri mlađih kategorija se prepucavaju po novinama.
Talentovana deca su odlazila u belo roblje još kao tinejdžeri za radnu dozvolu
roditelja i hranarinu, a jedan od retkih trenera koji je mogao da energijom,
znanjem i autoritetom digne klub iz kliničke smrti je oteran. Da o Robiju
pričam. Čovek je od prosečnog turskog tima napravio učesnika Lige Evrope. Džaja
još uvek ima kredit da uradi nešto, samo mora da se reši policijskih i
političkih savetnika i da umesto njih okupi ljude koji su sportisti, poznaju
sistem i voljni su da ga uspostave i sprovedu. Da poznaje fudbal dokazao je i u
kopačkama i u fotelji. Sada je glavno pitanje da li može da ponovo napravi
nešto što je rušeno godinama... videćemo
krajem oktobra.
Umalo
da zaboravim...
Tole
će da ode, ili možda neće. Realno zašto bi išao kad mu sve ide na ruku. Jedino
mu Vučić kvari planove najavljenom privatizacijom. Privatizacija je mesto gde
se spajaju propadanje države i fudbala. Niko nije imao hrabrosti da je sprovede
iako je nekoliko prethodnih zakona to dozvoljavalo. Vučić, čini mi se, umoran
od ekipe koja od njega očekuje čarobni štapić je vrisnuo kao iznuđeno rešenje,
samo da ih ne gleda više, sve ću da vas privatizujem! To je stvar koju je
trebalo odavno uraditi i to privatizacija bez izuzetka, ali uz nekoliko
propratnih mera tipa ko ulaže u sport ima poreske olakšice. To je važilo još
pod Miloševićem, pravilo je koje postoji u većini zemalja koje su nam uzor, ne
vidim razlog zašto ne bi bilo i kod nas. Ne mora da bude dinar na dinar, ali
može da bude neki procenat olakšice ako se rešiš da pomogneš nekim klincima da
pikaju lopte. Drugo zabavno pitanje će biti vlasništvo nad objektima. Jedan od
retkih klubova koji su privatizovani, Čukarički, nekoliko godina posle privatizacije
ima problema oko vlasništva nad stadionom. Topčidersko brdo je vrlo zanimljiva
lokacija za brojne investitore, videli smo da i razne planete gravitiraju u tom
rejonu.
Da
ne ispadnem ne dorečen...
Da
li je bankrot bolje rešenje od privatizacije? Privatizacija po kom modelu? Na
koji način držati sport dalje od kontraverznih biznismena odnosno njihovih para
koje treba oprati? Na koji način ograničiti navijače da ne ispadne da ucenjuju
i drže u šaci klubove i igrače?
Ivice,
Aleksandre i Vanja sedite i razmislite, pa secite. Čekanje ubija. Sve je trulo,
da trulije ne može biti.
PS.
Komšije
izvinite vama se neću baviti, bolje ste se snašli u ovim smutnim vremenima.
Prvi u selu nije merilo...
