SEBIČNI!

Ne volim da koristim znak uzvika i caps lock opciju, kod mene stvara odbojnost kad to neko drugi radi, ali ovaj put nije moglo drugačije. Doteralo cara do duvara…

Nova godina je vreme kad se sumira svašta nešto. Vlade i banke prave bilanse, pa zašto i mi obični smrtnici ne bi mogli da nešto sumiramo, a da pri tom nisu brojke. Sumiramo subjektivne osećaje koji su nas vozili ove godine… daćemo neke smernice i za narednu, apokaliptičnu u najavi, 2012. godinu.

Obzirom da je mini istraživanje rađeno potpuno spontano i skoro nesvesno tokom cele godine analitičar koji potpisuje ove redove, je došao do neoborivog zaključka da smo tokom 2011. leta gospodnjeg bili najviše sebični! I to uzročno posledično vezano… fight fire with fire odnosno sebičnost sa jedne je izazvala sebičnost na drugoj strani.

Nego šta nego sebični!

Često kad se ne priča o poslu i parama, što nas naravno sve najviše opterećuje, priča se o nekim međuljudskim odnosima, posebno odnosima dečaka i devojčica. Slobodno mogu da generalizujem i da kažem da smo i mi dečaci i one devojčice sebične do krajnje granice. Nekada je bila varijanta on je jedinac pa neće podeliti čokoladu sa drugarima. Naravno, i tu sam bio izuzetak, pa sam uvek delio sve što sam imao. Međutim, jako često sam od raznih dobrih prijatelja slušao rečenice tipa šta on/ona misli ja imam svoj život, svoje prijatelje ja neću da se menjam zbog nje/njega, i ne pada mi na pamet da svom mali svet koji sam stvorio/la oko sebe rušim zbog tamo nekoga/neke i da se sad prilagođavam njemu/njoj, nek se on/ona malo potrudi oko mene!

Znak uzvika je ovde opet obavezan, jer se podrazumeva podizanje glasa na kraju rečenice, izgovorene sa punim pravom…

Naravno, podrazumeva se da će neko da nam da litar krvi, bubreg, deo slezine ili neki drugi vitalan ogran ako nam usfali u tom trenutku iako se možda baš i ne znamo najbolje i videli smo se jednom ili dva puta, a nismo ni prošli onu barijeru skidanja jedno pred drugim, ne daj bože da smo uspeli da dođemo do nekog intimnijeg trenutka… recimo da ćutimo zajedno.

Ne verujem u prinčeve, princeze, leptiriće i ostale momente koji mi liče na loši tinejdžerski film. Iskreno verujem u neke lepe trenutke koji mogu da traju, koje doživite zajedno. Da zajedno. To podrazumeva da vas je dvoje i da zajedno radite na tome da iz osobe XY i YZ pređete u MI.

Spremnost na sitne kompromise tipa odlazak na koncert nekog pevača koga baš i ne volite, gledanje trilera iako vi baš volite da gledate samo romantične komedije, razumevanje za male rituale tipa pivo sa drugarima ili šoping sa drugaricama, odlazak na ručkove sa familijom iako te baš ludi ujak ne voli ili ti tetka uvek utrpa rena u supu kog vi i ne volite baš… to su sve sitnice koje mogu više da znače nego sitni pokloni koji će da uvenu, polome se i potroše. To su sitne stvari koje ostaju i učvršćuju vezu.

Plavo ili crno… nije sve jedno!

Nije mi jasno u čemu je fazon, ali u poslednje vreme kad pogledaš malo bolje videćeš da se vratio gen nekog davno zaboravljenog askurđela i da u ženskom delu populacije preovlađuju plavuše… ili je to farba za kosu? Taj gen Slovena je izgleda nadvladao onaj koji je u ovom delu sveta bio aktuelan posle Kosovske bitke 500 godina pa sve do Karađorđa. Da, Crnog Đorđa! Nije Đorđe mogao da bude plavušan i da onako brkat nagoni Turke na buljuke.

Da se manem lektire i Početka bune na dahije…

Instant plavušice su odjednom preplavile ulice i frizeri su morali da rade u tri smene. Za ekonomiju je to dobro, ali je za mene pogubno. Verovatno ja imam subjektivan problem zbog neki plavuša u prošlosti, ali voleo bi da vidim malo nečeg drugačijeg makar i brinetu. Da ne kažem daj šta daš, takva je situacija!

Kad se zagledaš u okice vidiš da tu ima raznih boja, ali kosa žuta. Sve ko da su ispale iz fabričkog kruga neke Organizacije udruženog rada socijalističkih naroda i bože me prosti narodnosti. I već vidim brku jednog koji stoji pored prese u plavom radnom odelu koji ima petogodišnji plan proizvodnje i normu koju u trećoj smeni mora da prebaci, jer je neko rekao da su radnici u pravu i drugarice moraju da budu plave. Dobro možda malo preterujem i karikiram, ali ovo je i dalje subjektivni doživljaj molim lepo…

Da se razumemo odmah ja sam plav i to prirodno, i moguće je da se suprotnosti privlače, ali kako god krenem ka nekoj crnki završim u zagrljaju plavuše. Dokle više? Što kaže pesnik: „Hoću jednu malu garavu“ da vidimo gde smo i sa tim temperamentom. Crno ko ugarak, pa još kad sevnu crne oke kao da te je grom ošinuo. Opet možda malo preterujem, ali od plavih očiju očekujem suptilniju varijantu trep, trep i da tako dobiju sve što žele i šta im treba.

Čak je i Čajkovski u onom čuvenom baletu imao crnog i belog labuda. Ovde mi se čini da imamo jezero belih i po kog crnog tu i tamo čisto demokratije radi. Čisto da ako krenu da potežu neke nove uslove za prijem u neke belosvetske organizacije da kažemo imamo mi i crnke. Još malo i moći ćemo da registrujemo Savet nacionalne manjine i da uz svega jedan odsto glasova Stranka crnki Srbije uđe u Skupštinu i tamo legitimno zastupaju svoja, pardon, naša stanovišta i da se na prenosu čuje poslaničko pitanje o problemu istrebljenja crnki u ovim krajevima. Možda da se pokrene inicijativa da se zakonom zaštite ili da dobiju neku beneficiju.

Vredi razmisliti.

Ovaj tekst može da pokrene lavinu dalje događaja neslućenih razmera…

Crnke svih zemalja ujedinite se! Nas nekoliko tipova sa Balkana vas podržavamo… za sada… dok nas ne dohvate ove plavuše…