Ćošak

Tu baš na ćošku kod Ribikine kafane dogodio se pravi primer kulturološke razlike i pravi zemunski trenutak.

Kako ne znaš gde je Ribika?

Tu preko puta Nikolajevske crkve na ćošku... kad se spuštaš sa Belog zeca udario bi sankama tačno u taj ćošak. Ako ne znaš zašto sanke i šta je Beli zec šta da ti radim. Pomenuću neku dogodovštinu iz detinjstva dok se tu još sankalo pa ćeš saznati.

Uglavnom... krenuo sam u Galeriju, kafić u Veslarskoj ulici. U bašti kod Ribike sedi 6-7 potencijalnih selektora fudbalske reprezentacije i pivom ubijaju jesenji dan i potpiruju priču o aktuelnom momentu u kome se nalazi srpska omiljena zanimacija. Kad se krene od reprezentacije, Barselone i Čelzija, Zvezde i Partizana uvek se nekako dođe do 7-8 strane Žurnala i pitanja šta su naša deca uradila za vikend. Odgovor je obično loše igrali muvaju se po sredini tabele u Srpskoj ligi. Mnogo više poraza i nerešenih nego pobeda.

Tu je uvek bila kafana. Nekada se zvala „Kod Štuke“ ako se dobro sećam neke stare priče... proveriću. Čuveni fudbaler Zvezde i Galenike Miroslav Veličković – Ribika uzeo je tu kuću i ponovo napravio jedno od legendarnih mesta u Zemunu.

Da batalim istoriju i vratim priču u sadašnjost... pivo hladno, vreme toplo, razgovor uzavreo. U trenutku dok se raspravljalo koga selektor treba da pozove na sledeće okupljanje reprezentacije prođoše dva automobila. Jedan sa zatamnjenim staklima, ne vidi se ko je unutra. Drugi sa otvorenim prozorima i neki narodnjakom koji zapomaže iz mozga. Vozač mlađi čovek, klati glavom u ritmu muzike i pokušava da nastavi Fruškogorskom iz Sinđelićeve. Onaj zatamnjeni ide na raskrsnicu pred portom crkve i čini se da ni jedan ni drugi nemaju nameru da puste onog drugog da prođe. Saobraćajna pravila, znakovi, pa čak i da policajac stoji tu na raskrsnici, nema šanse da bi ova dva ovna pomerila sa brvna.

Uprli su i jedan i drugi da prođu prvi. Ekipa iz bašte sedi i ćutke gleda šta će sledeće da se desi. Narodnjak izlazi iz automobila i počinje da viče na onog zatamnjenog iz mozga i da mu pominje rodoslov redno. U tom se otvaraju zatamnjena vrata i izlazi jedan sličan onom narodnjaku i kreću da urlaju jedan na drugoga. Iz govora se odmah pozna da nisu Zemunci nego da su dođoši.

Nemoj pogrešno da me shvatiš nemam ja ništa protiv dođoša, ali nekako su doneli neku tenziju u naše malo mesto. Nekad se znalo sa kim i gde možeš da se pobiješ i da se to završi i da bude kraj. Danas nikad ne znaš kad neko od tih takvih likova može da izvadi neki kalibar i da osvaneš u novinama, ali na stranama hronike. Neko ko nije pokušao da svoju varoš donese kod nas i nametne svoje neke običaje i navike uvek je dobro došao. Pa Zemun je uvek bio prepoznatljiv po različitostima, gostoprimstvu i prihvatanju novih ljudi. Međutim, ova nova vremena su donela nove karaktere koji su dosta kruti i koji neće da sebe podrede zajednici i probaju da se uklope u nešto što radi godinama dobro. Hoće da se svi prilagode njima i prihvate njihova pravila igre i navike. To je mnogo sebično od njih.

Dok su ona dvojca sa verbalnih udaraca prešli na mlataranje rukama i udaranje ekipi kod Ribike je sve to postalo zamorno i vratili su se bistrenju sportskih dešavanja. Jedini komentar jednog iz ekipe bio je da probam da parafraziram… braćela ovo je dokaz kulturoloških razlika nas i njih. Mi čak i da maznemo ribu jedan drugom nećemo da se šaketamo. Eventualno možemo da se naljutim jedan na drugoga 15 minuta i posle odemo na pivo uz obavezan razgovor o svećicama za Tomosovu četvorku i kako da ti penta što bolje klizne niz neki rukavac gore kod Balatona.