SEBIČNI!

Ne volim da koristim znak uzvika i caps lock opciju, kod mene stvara odbojnost kad to neko drugi radi, ali ovaj put nije moglo drugačije. Doteralo cara do duvara…

Nova godina je vreme kad se sumira svašta nešto. Vlade i banke prave bilanse, pa zašto i mi obični smrtnici ne bi mogli da nešto sumiramo, a da pri tom nisu brojke. Sumiramo subjektivne osećaje koji su nas vozili ove godine… daćemo neke smernice i za narednu, apokaliptičnu u najavi, 2012. godinu.

Obzirom da je mini istraživanje rađeno potpuno spontano i skoro nesvesno tokom cele godine analitičar koji potpisuje ove redove, je došao do neoborivog zaključka da smo tokom 2011. leta gospodnjeg bili najviše sebični! I to uzročno posledično vezano… fight fire with fire odnosno sebičnost sa jedne je izazvala sebičnost na drugoj strani.

Nego šta nego sebični!

Često kad se ne priča o poslu i parama, što nas naravno sve najviše opterećuje, priča se o nekim međuljudskim odnosima, posebno odnosima dečaka i devojčica. Slobodno mogu da generalizujem i da kažem da smo i mi dečaci i one devojčice sebične do krajnje granice. Nekada je bila varijanta on je jedinac pa neće podeliti čokoladu sa drugarima. Naravno, i tu sam bio izuzetak, pa sam uvek delio sve što sam imao. Međutim, jako često sam od raznih dobrih prijatelja slušao rečenice tipa šta on/ona misli ja imam svoj život, svoje prijatelje ja neću da se menjam zbog nje/njega, i ne pada mi na pamet da svom mali svet koji sam stvorio/la oko sebe rušim zbog tamo nekoga/neke i da se sad prilagođavam njemu/njoj, nek se on/ona malo potrudi oko mene!

Znak uzvika je ovde opet obavezan, jer se podrazumeva podizanje glasa na kraju rečenice, izgovorene sa punim pravom…

Naravno, podrazumeva se da će neko da nam da litar krvi, bubreg, deo slezine ili neki drugi vitalan ogran ako nam usfali u tom trenutku iako se možda baš i ne znamo najbolje i videli smo se jednom ili dva puta, a nismo ni prošli onu barijeru skidanja jedno pred drugim, ne daj bože da smo uspeli da dođemo do nekog intimnijeg trenutka… recimo da ćutimo zajedno.

Ne verujem u prinčeve, princeze, leptiriće i ostale momente koji mi liče na loši tinejdžerski film. Iskreno verujem u neke lepe trenutke koji mogu da traju, koje doživite zajedno. Da zajedno. To podrazumeva da vas je dvoje i da zajedno radite na tome da iz osobe XY i YZ pređete u MI.

Spremnost na sitne kompromise tipa odlazak na koncert nekog pevača koga baš i ne volite, gledanje trilera iako vi baš volite da gledate samo romantične komedije, razumevanje za male rituale tipa pivo sa drugarima ili šoping sa drugaricama, odlazak na ručkove sa familijom iako te baš ludi ujak ne voli ili ti tetka uvek utrpa rena u supu kog vi i ne volite baš… to su sve sitnice koje mogu više da znače nego sitni pokloni koji će da uvenu, polome se i potroše. To su sitne stvari koje ostaju i učvršćuju vezu.

Plavo ili crno… nije sve jedno!

Nije mi jasno u čemu je fazon, ali u poslednje vreme kad pogledaš malo bolje videćeš da se vratio gen nekog davno zaboravljenog askurđela i da u ženskom delu populacije preovlađuju plavuše… ili je to farba za kosu? Taj gen Slovena je izgleda nadvladao onaj koji je u ovom delu sveta bio aktuelan posle Kosovske bitke 500 godina pa sve do Karađorđa. Da, Crnog Đorđa! Nije Đorđe mogao da bude plavušan i da onako brkat nagoni Turke na buljuke.

Da se manem lektire i Početka bune na dahije…

Instant plavušice su odjednom preplavile ulice i frizeri su morali da rade u tri smene. Za ekonomiju je to dobro, ali je za mene pogubno. Verovatno ja imam subjektivan problem zbog neki plavuša u prošlosti, ali voleo bi da vidim malo nečeg drugačijeg makar i brinetu. Da ne kažem daj šta daš, takva je situacija!

Kad se zagledaš u okice vidiš da tu ima raznih boja, ali kosa žuta. Sve ko da su ispale iz fabričkog kruga neke Organizacije udruženog rada socijalističkih naroda i bože me prosti narodnosti. I već vidim brku jednog koji stoji pored prese u plavom radnom odelu koji ima petogodišnji plan proizvodnje i normu koju u trećoj smeni mora da prebaci, jer je neko rekao da su radnici u pravu i drugarice moraju da budu plave. Dobro možda malo preterujem i karikiram, ali ovo je i dalje subjektivni doživljaj molim lepo…

Da se razumemo odmah ja sam plav i to prirodno, i moguće je da se suprotnosti privlače, ali kako god krenem ka nekoj crnki završim u zagrljaju plavuše. Dokle više? Što kaže pesnik: „Hoću jednu malu garavu“ da vidimo gde smo i sa tim temperamentom. Crno ko ugarak, pa još kad sevnu crne oke kao da te je grom ošinuo. Opet možda malo preterujem, ali od plavih očiju očekujem suptilniju varijantu trep, trep i da tako dobiju sve što žele i šta im treba.

Čak je i Čajkovski u onom čuvenom baletu imao crnog i belog labuda. Ovde mi se čini da imamo jezero belih i po kog crnog tu i tamo čisto demokratije radi. Čisto da ako krenu da potežu neke nove uslove za prijem u neke belosvetske organizacije da kažemo imamo mi i crnke. Još malo i moći ćemo da registrujemo Savet nacionalne manjine i da uz svega jedan odsto glasova Stranka crnki Srbije uđe u Skupštinu i tamo legitimno zastupaju svoja, pardon, naša stanovišta i da se na prenosu čuje poslaničko pitanje o problemu istrebljenja crnki u ovim krajevima. Možda da se pokrene inicijativa da se zakonom zaštite ili da dobiju neku beneficiju.

Vredi razmisliti.

Ovaj tekst može da pokrene lavinu dalje događaja neslućenih razmera…

Crnke svih zemalja ujedinite se! Nas nekoliko tipova sa Balkana vas podržavamo… za sada… dok nas ne dohvate ove plavuše…

Ćošak

Tu baš na ćošku kod Ribikine kafane dogodio se pravi primer kulturološke razlike i pravi zemunski trenutak.

Kako ne znaš gde je Ribika?

Tu preko puta Nikolajevske crkve na ćošku... kad se spuštaš sa Belog zeca udario bi sankama tačno u taj ćošak. Ako ne znaš zašto sanke i šta je Beli zec šta da ti radim. Pomenuću neku dogodovštinu iz detinjstva dok se tu još sankalo pa ćeš saznati.

Uglavnom... krenuo sam u Galeriju, kafić u Veslarskoj ulici. U bašti kod Ribike sedi 6-7 potencijalnih selektora fudbalske reprezentacije i pivom ubijaju jesenji dan i potpiruju priču o aktuelnom momentu u kome se nalazi srpska omiljena zanimacija. Kad se krene od reprezentacije, Barselone i Čelzija, Zvezde i Partizana uvek se nekako dođe do 7-8 strane Žurnala i pitanja šta su naša deca uradila za vikend. Odgovor je obično loše igrali muvaju se po sredini tabele u Srpskoj ligi. Mnogo više poraza i nerešenih nego pobeda.

Tu je uvek bila kafana. Nekada se zvala „Kod Štuke“ ako se dobro sećam neke stare priče... proveriću. Čuveni fudbaler Zvezde i Galenike Miroslav Veličković – Ribika uzeo je tu kuću i ponovo napravio jedno od legendarnih mesta u Zemunu.

Da batalim istoriju i vratim priču u sadašnjost... pivo hladno, vreme toplo, razgovor uzavreo. U trenutku dok se raspravljalo koga selektor treba da pozove na sledeće okupljanje reprezentacije prođoše dva automobila. Jedan sa zatamnjenim staklima, ne vidi se ko je unutra. Drugi sa otvorenim prozorima i neki narodnjakom koji zapomaže iz mozga. Vozač mlađi čovek, klati glavom u ritmu muzike i pokušava da nastavi Fruškogorskom iz Sinđelićeve. Onaj zatamnjeni ide na raskrsnicu pred portom crkve i čini se da ni jedan ni drugi nemaju nameru da puste onog drugog da prođe. Saobraćajna pravila, znakovi, pa čak i da policajac stoji tu na raskrsnici, nema šanse da bi ova dva ovna pomerila sa brvna.

Uprli su i jedan i drugi da prođu prvi. Ekipa iz bašte sedi i ćutke gleda šta će sledeće da se desi. Narodnjak izlazi iz automobila i počinje da viče na onog zatamnjenog iz mozga i da mu pominje rodoslov redno. U tom se otvaraju zatamnjena vrata i izlazi jedan sličan onom narodnjaku i kreću da urlaju jedan na drugoga. Iz govora se odmah pozna da nisu Zemunci nego da su dođoši.

Nemoj pogrešno da me shvatiš nemam ja ništa protiv dođoša, ali nekako su doneli neku tenziju u naše malo mesto. Nekad se znalo sa kim i gde možeš da se pobiješ i da se to završi i da bude kraj. Danas nikad ne znaš kad neko od tih takvih likova može da izvadi neki kalibar i da osvaneš u novinama, ali na stranama hronike. Neko ko nije pokušao da svoju varoš donese kod nas i nametne svoje neke običaje i navike uvek je dobro došao. Pa Zemun je uvek bio prepoznatljiv po različitostima, gostoprimstvu i prihvatanju novih ljudi. Međutim, ova nova vremena su donela nove karaktere koji su dosta kruti i koji neće da sebe podrede zajednici i probaju da se uklope u nešto što radi godinama dobro. Hoće da se svi prilagode njima i prihvate njihova pravila igre i navike. To je mnogo sebično od njih.

Dok su ona dvojca sa verbalnih udaraca prešli na mlataranje rukama i udaranje ekipi kod Ribike je sve to postalo zamorno i vratili su se bistrenju sportskih dešavanja. Jedini komentar jednog iz ekipe bio je da probam da parafraziram… braćela ovo je dokaz kulturoloških razlika nas i njih. Mi čak i da maznemo ribu jedan drugom nećemo da se šaketamo. Eventualno možemo da se naljutim jedan na drugoga 15 minuta i posle odemo na pivo uz obavezan razgovor o svećicama za Tomosovu četvorku i kako da ti penta što bolje klizne niz neki rukavac gore kod Balatona.

Jesen…

Ne volim jesen.

To mi nije omiljeno godišnje doba.

Mora joj se priznati da su boje koje sa njom dolaze i kojima prošara krošnje drveća jako lepe, ali generalno jesen nikome ništa dobro nije donela. Kiša, košava, kaputi, debele jakne… kome to treba?

Kad dođe početak septembra i kada prestane da se viđa na leđima devojaka onaj ne osunčani deo koji je pokrila bretela kupaćeg kostima nekako počinje magija da ne staje. Kupaći kostimi su već davno oceđeni i osušeni i stoje u nekom ormanu i čekaju dogodine i bolje, lepše dane. Neke senke od bretele su nam dostupnije i radije ih gledamo od drugih, ali kad krene ujednačavanje boje na ramenima gorepomenutih devojaka, koje svakako vole da ih otkrivaju u avgustu, a da ne pričamo za jun i jul, definitivno znam da je vreme da se izvuče i deblji pokrivač i da je prošlo vreme majci i šorceva, a dolaze hladniji dani.

Pažljivi i revnosni šetači u ovo doba godine mogu da prepoznaju i po tome što je na nebu sve više jata ptica koja lete preko Mediterana u neki topliji kutak planete. Latinično slovo V simbolizuje toliko mnogo stvari, ali ovaj simbol mi je nekako jedan od najneomiljenijih. Dođe mi svake godine da krenem sa njima u neke toplije krajeve. Nekad uspe, a nekad i ne…

Odmor u septembru, pa čak i početkom oktobra, je dobra stvar. Preseče se ta najava jeseni i nekako se za trenutak produži magija leta. Odmor u septembru ima i svojih mana. Kad se sa njega vratiš dolaziš u hladnije i sumornije vreme i onda je ta čarolija leta potpuno razbijena. Pošto se obično sleće na surčinski aerodrom prepoznaje se onaj koji dolazi sa nekog odmora od onoga ko ga čeka jako lako. Sa odmora iz toplijih krajeva vraćaš se u japankama, a u septembru dočekuješ nekoga bar u košulji dugih rukava od nekog materjala koji nije lan. Pre nego što si pošao na doček pokupio si jaknu da se taj koji stiže baš ne bi smrzao jer su hladne septembarske večeri. Ako je pozni septembar osim lišća zna da padne i magla. Fuj!

Kraći dan, vetar i hladnije noći samo su naznaka da nas uskoro očekuje pitanje: a gde ćemo za doček Nove godine? Automatski počneš da razmišljaš kako si mator i kako je prošla još jedna godina kao da si trepnuo i kako sve brže prolaze sati, dani, meseci… i kako su ti se vremenom neki prioriteti promenili. Dok o tome razmišljaš za čas izvadiš jesenju jaknu koja ti treba jer je počela da duva hladna košava preko vojvođanske ravnice i ulazi u kosti sa namerom da se tu nastani sve do marta ili aprila kad ponovo grane sunce i sve krene da pupi i zeleni.

Ja sam u toj specifičnoj situaciji da s jeseni čekam i rođendan. Obično sredinom novembra zna i sneg da padne iako je kalendarski zima još daleko. Možda to ima veze sa prolaznosti života odnosno činjenicom da što sam stariji sve više ne volim da slavim svoje rođendane, onda automatski ne volim ni jesen pošto sam bio jesenje dete.

Sad sam čovek koji ne voli jesen. Možda da ne idem tako daleko… čovek kome omiljeno godišnje doba baš i nije jesen.

Hiljadu novih lica čega?

Kad se već ovih dana bavimo novinarima i situacijom u medijima da dosolim još jednu stvar koja mi je pala u oko još pre nekog vremena, ali nikako od građevinskih radova da je prokomentarišem. RTS traži hiljadu novih, mladih, perspektivnih ili kako god lica/novinara i objavili su konkurs na sva zvona svih radio i TV kanala.

Stvarno je odlično što će se javni servis podmladiti i što će u Tijanićevu avliju doći neki novi klinci za koje ćemo posle slušati kako ih je on izmislio i proslavio. Neki doajeni će konačno moći da odu u penziju, a da znamo da će na njihovo mesto doći mladi, lepi, sposobni, pametni, a pre svega perspektivni novinari koji će narednih godina ulaziti u naše domove preko malih ekrana TV prijemnika. Kakva idila. Još samo kada bi to stvarno bilo tako.

Kao neko ko ima iskustva u radu i u Televiziji Beograd, a posebno u Radio Beogradu, mogu da upozorim sve mlade koji planiraju da konkurišu da ih očekuje mukotrpan rad za mali honorar koji će kasniti i po šest meseci i na kraju može da se desi da kad neko kaže RTS ima previše zaposlenih ti isti mladi, lepi i pametni to više ne budu i taj isti mecena toliko mladih novinara kaže im zbogom i da tuže taj isti servis zbog ne isplaćenih zarada. Ne pričam ovo iz ugla ogorčenog otpuštenog radnika. Vreme provedeno u Radio Beogradu je možda i najlepše u mojoj kratkoj dvanaestogodišnjoj novinarskoj-konsultantskoj karijeri. Tamo sam naučio mnogo stvari, a pre svega da ne lupetam. Naučio sam i na nema nezamenljivih odnosno da smo svi lako zamenljivi. Posle tog iskustva rekao sam da u RTS ulazim samo kao direktor sa ovlašćenjima većim od Tijanićevih, ako je to uopšte i moguće.

Stvar koja mi ovde najviše smeta je što se do pre neku godinu pričalo kako RTS mora da smanji broj zaposlenih i to su navodno linearno radili. Nisam pratio izveštaje koje bi trebalo da je generalni direktor podnosio Skupštinskom odboru na tu temu. Čini mi se da sa razlogom sumnjam u taj novi izbor, jer se nije jednom desilo da on posluži kao paravan da se primi nečiji mali koji će opet da ne radi ništa na račun građana Srbije. Najiskrenije bih voleo da vidim/čujem da su neke kolege otišle u penziju i da je na njihovo mesto došao neki klinac koji će sa većim žarom da radi isti posao. Verovatno bi se time dobilo da i kvalitet programa bude bolji. Ne verujem da će RTS-ove vesti biti bolje ikada jer prosto poštapalica koja je važila u ono vreme devedesetih: „Da bog da živeo u zemlji dnevnika 2 RTS-a“ je aktuelna i danas i biće aktuelna dok god čvrstoj ruci dozvoljavaju da dođe na mesto direktora javnog servisa i dokle god ta ista ruka bude čačkala nos umesto da piše izveštaj nadležnom skupštinskom odboru  sve preznojavajući se od ishoda tog sastanka. Kad taj direktor, malo drugačije imenovan i po drugim kriterijumima, bude polagao račune građanima odnosno njihovim predstavnicima u Skupštini onda ćemo imati i bolje vesti i moći ćemo da se pohvalimo da smo bolji od toliko puta pomenute preteče javnih servisa BBC-ja.

Dok to vreme ne dođe želim da svim onima koji razmišljaju da pošalju svoju radnu biografiju na pomenuti konkurs razmisle još jednom ili ako su već poslali da smanje očekivanja od javnog servisa evropske Srbije, jer je on jako daleko od javnog servisa, a kamo li evropske Srbije.

Novinarstvo u čabru, a baba tvituje

Ovih dana digla se velika prašina i puno se priča o tome koliko novinari koriste twiter i druge društvene mreže kao izvor informacije. I to je super. Pratimo svetske tokove i tendencije. Međutim, čini mi se da se jedna stvar olako zaboravlja i prelazi se preko nje, a to je da je novinarstvo kao profesija, nikad niže u smislu cenjenosti profesije, kvaliteta kadra, a samim tim i zaštićenosti i kvalitetne zarade za novinare. Imamo dva novinarska udruženja koja se bave Željkom Mitrovićem i njegovom jahtom, a pomalo se bave i polutkama, zimnicom, ali i popustima na karte za belosvetske muzeje.

Dok pričamo o jahti i zimnici prebijaju novinare gde god neki demonstrant stigne. Isto tako jadan je osećaj i kad čujem da je neki medij otpustio pedeset ili sto novinara ili su im smanjene, i ovako jadne, plate zbog krize. Sa druge strane imamo i nedodirljiva TV lica koja tuku ogromne varijabile iliti stimulacije, a da ne bi platili poštene trkače koji nam svaki dan donose vesti Javni servis raspisuje konkurs i pali neke klince da će ih zaposliti posle probnog perioda od tri, šest ili devet meseci. Naravno za to vreme oni treba da budu srećni jer rade u javnom servisu evropske Srbije i ne treba da pitaju zašto nema honorara ili, ako i primaju neku bedu, zašto ona kasni po šest meseci. Naravno, onda će u nekom trenutku da se neko seti da treba smanjiti broj zaposlenih u tom istom servisu i tim istim napaljenim klincima će neko da se zahvali na saradnji i nauči ih bitnoj lekciji u životu da niko nije nezamenljiv.

Do tada mi ćemo da pričamo da li treba slike da kačimo na fliker ili ćemo moći da ih skidamo sa facaknjige i molićemo gdina Zukemberga da pojača rezoluciju kako bi mogli da ih metnemo u novine.

Nije bitno što razni šloseri rade kao novinari u srpskim medijima i što školovani i talentovani novinari kada vide da nema tu leba za njih izađu na taksi ili otvore piljarnicu. O tome nema razloga da se brine, jer je budućnost profesije svetla.

Manipulacija novinarima je isto tako zanimljiva tema. Razne službe su to radile oduvek, ali danas je sve toliko devalvirano da poslednji seoski političar može da tutne nekom „kolegi“ sto evra u gornji džep košulje i da ga ovaj ne pomene u kontekstu koji može da ugrozi lik i delo. Vešti PR-ovi isto tako koriste lov u mutno pa i za manje pare završavaju šta im je bitno. Pretnje i ucene istih je postao deo folklora.

Neki od likova iz romana JK Roling će da dođe i čarobnim štapićem sredi situaciju u srpskim medijima i novinarstvu vrati dostojanstvo koje je nekada imalo, a ima ga i dalje na nekim drugim meridijanima. Moraćemo istog tog karaktera da zamolimo i da sredi da se ne pojavljuje baš svako ispred kamere i ne maltretira široke narodne mase glupostima i zagađuje etar lupetanjima.

Dok ne dođe taj čarobni trenutak pamet u glavu i dupe uza zid i gledajte da tvitnete ponešto na nekom haštagu da ne bi bili glupi u društvu i da ne kažu da ste zaostali i primitivni. Takođe, dok ne dođe taj trenutak najiskrenije će mi biti žao kada vidim da klinac sa Kosova preko tvitera ponizi komplet sve srpske medije i objasni im šta znači izveštavanje i objasni im kako nije sve u satelitskim linkovima i ostalim pomagalima već moraš da to nešto imaš u sebi i da reaguješ u pravom trenutku na pravi način. Našim novinarima je najlakše da dovedu dvojcu na trosed i bace im kosku da se ovi svađaju, a zaboravili su kako se piše vest i da od vesti sve počinje. Zaboravili su da analitičar treba da prokomentariše vest, ali samo ako je ta vest valjana.

Jednu veliku lekciju sam naučio od velikog, i sada pokojnog, sportskog reportera Radio Beograda Jordana Ivanovića. U to vreme se nije puno pojavljivao u redakciji i pravljen je raspored za prenose. Na mene je došao red da debitujem u emisiji Vreme sporta i razonode i prenosim utakmicu Železnik – Budućnost iz Podgorice. Do tada sam ja imao već neke prenose u mikrofonu, ali savet koji ću pamtiti celog života, je bio: „Sine, samo ne lupetaj.“ Molim vas drage kolege koje ćete sigurno imati šta da kažete, bože me prosti, tvitnete na ovo moje izlaganje razmislite svaki sledeći put kad treba nešto da prenesete svojoj publici o ovoj prostoj rečenici.

Ovo je bilo jako emotivno napisano podstaknuto raznim skorašnjim događanjima tako da se stvarno izvinjavam jer tema nije lajt. O silikonskim grudima ću pisati drugi put.

Saveti mladom piscu

Danilo Kiš, 11.07.1984.

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi
novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(1984)

hvala prešlicavanju

Prave žrtve tranzicije

Radnici po fabrikama koje su privatizovane, ili nisu, nemaju veze sa ovim tekstom. Možda oni jesu izgubili posao, ali sve što se izgubi jednom se i pronađe. Ovde je u pitanju cela generacija koja je žrtvovana, svesno ili nesvesno, za neki viši cilj, koji još uvek nismo sigurni koji je. Čast izuzecima u našoj, mojoj, generacijama koji su se poslovno snašle i rade normalan posao, za normalne novce, ali na fer. Ne računam u tu priču razne kombinacije, kamione, avione, export – import, trange frange, tatine varijante i otplatu starih dugova kroz zaposlenje sina / ćerke. To ćemo još nekako i da pregrmimo. Radićemo dva, tri posla i snaći ćemo se nekako.

Ono što je teže od svega ovoga je što smo mi ostali nedojebana generacija. Seks je svuda i na svakom koraku, međutim… Tekovine seksualne revolucije koju su sproveli naši roditelji, a posebno ekipa koja se valjala po blatu Vudstoka, otišla je malo u krajnost, a mi smo ostali zarobljeni u vremenu i prostoru.

Čini mi se da se ranije o seksu pričalo vrlo malo. Čak su se i vicevi koji su imali seksualnu konotaciju zvali ” masni”. Taj epitet za vic nisam čuo godinama. Pošto smo od jedne partijske ćelije prostom deobom došli do dve, pa stotinu i dve, stigosmo i do hiljadu i dve. Eto nama demokratije. Možemo da pričamo i o seksu. Ni tu nismo našli meru nego smo odma’ krenuli da pravimo gej parade. Da li neko više voli dečake ili devojčice, i prema tome imam isti odnos kao i prema novoj frizuri neke estradne zvezde, samo nek mi to ne nabija na nos i mi smo OK. Sa pričama o paradama i ovi strejt su krenuli da se brane, pa onda sve više čujemo o tome kako će neko da kresne nekoga, a ne kako će recimo da vode ljubav. Prihvatljiviji termin u nekim ranijim vremenima, danas verovatno nije toliko. Pretpostavljam da može da se nađe u nekim starijim rečnicima srpsko – hrvatskog jezika. Ne bih sad da ja ispadnem neki moralista, samo me jako nerviraju ekstremi u bilo kojoj varijanti. Nije mi bitno da li mašu oružjem ili genitalijama.

Nekada smo mi dečaci morali da se malo potrudimo oko devojčice kako bismo dobili poljubac. Eeeej poljubac. Pritom ne mislim na period držanja za ruke i šetnje po parku, i nižim razredima osnovne škole. Ako ne neka večerica, ko je imao novaca u tim kriznim vremenima, onda bar neki dobro osmišljen provod sa bioskopom i izlaskom u neki klub, kojih u to vreme nije bilo puno, ili bar ne puno normalnih. Posle perioda pri’vatavanja na nekoj klupi, moglo je da se nešto desi ozbiljnije ako je neko imao situaciju da su mu matorci zapalili negde ili je brat u vojsci. Ako je veza već toliko ozbiljna i odete zajedno na more, ne skidate se jedno sa drugoga kao dete sa trešnje, što reče naš narod. Onda ste vi već u ozbiljnoj vezi. Možda sam se rasplinuo u naletu nostalgičnih osećanja ili sam shvatio koliko sam mator, ne znam, ali sve u svemu danas je to sve mnogo dostupnije, da ne koristim neke druge, grublje izraze. Do skoro je važilo da smo mi dečaci svinje i da bi samo da mrdnemo nešto. Izgleda da se vremena menjaju i da se u tom blatu obora valjamo svi zajedno, samo pričamo kako to ustvari nije blato, nego je neoliberalizam, jaz generacija… Šta god… Naći će se već neka dobra duša da definiše i to. Gde je nestalo sitno muvanje i dugi besciljni i glupi razgovori koji traju satima? Keženje kad je ona / on u blizini, kao barena glava? Možda ovo sve otkriva odakle potičem i koliko sam mator, ali svakako se skratilo vreme od flerta do kreveta. Opet tranzicija…

Čini mi se da se danas situacija malo obrnula i da je dečak lovina, a devojčica lovac. Da se ne lažemo, oduvek su devojčice bile te koje biraju, ali su to nekada suptilnije radile, a i mi smo morali više da se trudimo da bi prešli tu prvu barijeru skidanja. Ovako smo došli u situaciju da je muvanje i ta neka inicijalna romantika svedena na minute. Sve je postalo kao instant supa. Sipaš malo vode i razmutiš, podgreješ, jedeš, i ideš dalje. Brzo živimo, brzo jedemo i brzo ljubimo. Gde su nestali oni dugi vlažni poljupci u ulazu ispred zgrade dotične damice koju si dopratio kući do pristojnog vremena? Gde su nestale one devojčice koje ti opale šamar ako kreneš dalje na leđima od linije ortopedskog pomagala zvanog brushalter? Dobro, i tada je bilo ovih što ne nose takve naprave, ali su one bile u manjini i vrlo često su samo dokazivale pravilo.

Danas ispadneš budala ako priznaš da bi prvo sa nekim u bioskop, a da odlazak u krevet nije obavezan posle toga, ili ako poželiš da vidiš nekoga ujutru dok se budi. Samo vodiš računa da gumica dobro dihtuje i tuci, nema frke. Naravno, paziš da ne bacaš kondome u šolju. Ko će da otpušava posle!?

Osamdesete su nosile jednu dozu seksualne povučenosti, posebno u razvijenom socijalizmu za kakav se veruje da je naš bio. Do pojave MTV i prvih spotova koji su se vrteli tada na 3K, kod nas nije moglo puno da se vidi razgolićenih ženskih nogu i dupeta. Na tom trulom kapitalističkom zapadu situacija je već bila drugačija. Rod Stjuart je privodio šta je hteo i bio je glavna faca, a da se neka od njegovih koleginica tako ponašala, bila bi proglašena za glavnu kurvu u izboru svih eminentnih časopisa i tabloida. Tada je trend bio da ako kreativcu ne pada ništa pametno na pamet, pored pevača stavi dve, tri razgolićene devojčice i to bude najgledaniji spot te godine. Tada su još, čini mi se, muškarci imali kakvu – takvu moć odlučivanja. Otuda verovatno i polugola manekenka u reklami za pastu za zube. Nominalno su se naši očevi pitali šta će da se kupi, ne samo strateški, već i svakodnevno. Možda su naši očevi olako shvatili te odnose, uljuljkani nedostatkom svetskog rata ili neke druge globalne katastrofe koja zaokuplja dečake, i prosto prepustili našim majkama sve konce u ruke. Onda su te majke učile svoje ‘ćeri i / ili sinove kako da se ponašaju. Ubrzanje tempa života je samo dodalo brzine u kolima bez vozača i na nizbrdici. Neko je morao da preuzme volan u ruke i da nastavi dalje. Ta deca danas prolaze kroz život pomerajući granice i menjajući pravila. Još jednom, to je ta generacija koja je žrtvovana božanstvu tranzicije. Deca koja ne pamte Vučka imaju totalno drugačija pravila od ovih koja pamte maskotu Zimske olimpijade u Sarajevu. Isto tako, danas nijedna ženska zvezdica šou biznisa neće biti proglašena za kurvu vavilonsku ako je uhvate u preljubi.

Ne znam… Nisam pametan… Možda je stvarno bolje da opali neki meteor i da nas pobije k’o dinosauruse i da posle neka nova dominantna bića na plavoj planeti prave dokumentarce o nama kako smo bili super. Čačkajući istoriju, vidiš da svaki put kad odemo u seksualnu devijantnost mi se upropastimo, a čini mi se da smo u tranziciji ka nekom tom vremenu.

tekst prvi objavio wannabe magazin

Princ ne postoji!

Kada bi se na sredini raskrsnice našla devojka iz Srbije i morala da bira kojim putem će poći, a na jednoj strani je Deda Mraz, na drugoj je princ na belom konju i u zlatnom oklopu, na trećem je uskršnji zec, a na četvrtom je prosečan momak iz Srbije ona će naravno odabrati put ka vitezu, konju i svetloj budućnosti. Iako je samo jedan stvaran lik, a ostali izmišljeni to nije preterano bitno. Čak će se pre odlučiti za Deda Mraza nego za nekog stvarnog koji sa dve noge hoda po ovoj izmučenoj zemlji. Zašto je to tako? Možda je Dizni kriv jer se u svim crtaćima na kojima su odrasle brojne generacije princeza zaljubljuje u princa i odlaze srećno da žive do kraja života. Niko ne pominje da je princ uzeo kredit za stan, koji ako hoće da otplati mora da radi dva posla, a pri tom princeza čuva dvoje sitne dece i objašnjava im zašto tata nikad nije kod kuće.

Sve žene u Srbiji su trčale pred male ekrane TV prijemnika da gledaju kraljevsko venčanje odnosno da vide kako je obučena mlada i kako su se poljubili na balkonu, dok se jedno dete smaralo na ogradi. Ovaj put Kejt je stvarno ulovila princa. Zeznuto je to što je prinčeva sve manje, a princeza sve više. Ima i još jedan problem, a to je što sve više „prinčeva“ pronađe sebe u vezi sa drugim „princom“ što je još jedan znak pitanja iznad moje, a verujem i mnogih glava.

Prosečan princ u Srbije danas mora da vozi dobar auto, ne stariji od 2-3 godine. Bela boja nije obavezna, ali je broj konja bitan. Što više to bolje. Znači da može da plati veliku registraciju. Samim tim znači da ima para, da budemo jasni. Odakle su novci došli počelo je da bude bitno u poslednje vreme od kad organi gonjenja rade svoj posao. Najbolje bi bilo da mladi princ ima svoju firmu za export-import i da pravi ogromne prihode mesečno, a da princeza dobije ovlašćenje za zlatnu vizu da može da prošeta do nekog tržnog centra malo da rastereti mozak od stresa ili da sa drugaricama ode na neki ručak ili u spa centar.

Traženi princ, isto tako, mora da bude pametan. Što se verovatno podrazumeva ako ima pomenutu firmu, ali može da mu se progrleda tu kroz prste ako je fudbaler. Ostali sportisti nisu baš na ceni. Fudbaleri najviše zarađuju, a i postoji velika šansa da se ode u inostranstvo za, očekivano, veliku lovu. Onda može da bude i malo tupav, ali da ne priča puno i da je ne bruka pred drugaricama.

Bezprekoran fizički izgled princa se podrazumeva. Može da ima još koju pločicu viška, koju ni medicina još nije pronašla. Znači, samim tim da ide u teretanu i da se bavi nekim sportom rekreativno kako bi princeza kasnije mogla da prigovara kako nikad nisu zajedno, ali o tome nešto kasnije. Ovi što im je keramičar umesto pločica ugradi makar i najmanji bojler u startu nisu poželjni genetski materijal. Bože me prosti, neki drugi deformiteti ne da nisu poželjni nego srećom pa nema više igara u koloseumu, čas posla bi završili kao zabava za lavove.

Oklop je takođe bitna stavka u izgledu poželjnog princa. Zlatni, Armani oklop, ako bi još mogao da bude prošaran nekim cirkončićem bilo bi super. Roze detalj se podrazumeva. Makar majčica, ako ne i džemper ležerno prebačen preko ramena. Nadam se da ćemo se nakon izvesnog vremenskog perioda smejati današnjoj modi kada budemo gledali slike iz ovog parčeta razvoja civilizacije. Dobro bi bilo ako bi pantalone na nekoliko mesta mogle da budu iscepane. To svemu daje jednu urbanu notu. Samo seljaci nose celu garderobu.

Konj, kesa sa zlatom, ispod oklopa, oklop... e da... sex iliti seks.

Vitez mora da bude velik i dobro ukrićen, a bogami i izdržljiv. Ako krene da trokira, pu pu daleko bilo, tu je uvek hemija pa će zgutati nešto i teramo dalje. Gabariti su jako bitni. Ako je premali, ne valja. Ako je preveliki, opet ne valja. Oralni seks se podrazumeva, taman mu princeza kupila kompas da joj pronađe klitoris. Isto tako podrazumeva se i nedostatak dlaka na intimnim delovima tela, jer bože moj, postoji tekovina civilizacije brijač i ako može ona mora i on. Ako već sve to nije tako otići će kod plastičnog hirurga koji će da oduzme i doda šta treba, nije frka. Zarađuje puno može mu se.

Možda pored sebe već imaju nekoga ko nije baš po svim ovim kriterijumima, ali bez obzira na to ona će hteti da na raskrsnici odabere put sa vitezom, i celog života će se pitati da li je bio neki bolji koji bi mogao da više, bolje, spretnije od ovog mog magarca.

Venčanje se podrazumeva da će da bude u Hajatu i to bar za hiljadu ljudi. Svira najbolji bend u gradu, duvaju najbolji cigoši trubači, venčanica je kupljena kod kreatora koji je dokazan i posle venčanja će se pomerati samo kada se bude sređivao orman, teći će potoci šampanjca i topiće se labudovi od leda.

Kada se ispostavi da princ i nije princ i da se baš i ne ponaša prinčevski onda kreću problemi. Prvo ide alo kobac, avala javi se. U sledećem potezu na red dolaze advokati i povratak kod mame na kašiku, da bi se sve završilo potragom za novim princom. Pitanje je samo da li će sa brakom u kanal povući i neko sitno dete koje će ceo život imati izgovor za sva sranja koja napravi da je ono dete razvedenih roditelja.

Zamalo da zaboravim zapostavljanje. Od silnih obaveza zapostavlja svoju vernu ljubu. Ona naravno ne ostaje ravnodušna, i uz pomoć i mišljenje „pravih“ drugarica kreće sa prebacivanjem kako nikada nisu zajedno, eto sve njene drugarice su non stop sa svojim momcima šta on misli. Pretnja drugim frajerima je obično na repertoaru, jer su eto baš izašle prošle nedelje i neki lik je pitao za broj telefona... etc, etc...

Iako ni jedna ova neće da prizna svaka podsvesno to želi.

Pre nego što krente da pljujete drage moje, moram da priznam da je ova priča potvrđena iz tri nezavisna ženska izvora. Identitet zaštićenih svedoka neću otkrivati. U međuvremenu, obukao sam kabanicu, a vi poturite lavor pod monitor ako baš morate da pljujete po ovom tekstu da ne ulitate sobu.