Ima još uvek dobrih ljudi

Pazi... moram da ti ispričam jednu priču. Jako je poučna, a desila se juče.
Ima razloga da planiraš budućnost jer neće dugo da traje.

Dobro, stoji da nisam pisao neko vreme i da lako može da se desi da me povuče i da prsti sami krenu. Uostalom, baš me briga da li ćeš da dočitaš do kraja ili ne.

Uglavnom... priča...

Juče onaj sneg, lapavica, klizavica i sve ostalo što ide uz radosti ovog doba godine. Čekam bus, smrzavam se, idem za grad. Kad kažem grad mislim Beograd. Malo lokal patriotizma nije na odmet. Ionako je Zemun najveći grad u Beogradu.
Nisam hteo da rizikujem da čekam sto godina na stanici i udjem u 84 iako ide najsporije od svog prevoza koji ide na Zelenjak. Ulazim, a ono unutra smrdi... u stali smrdi manje. Neki pijanac se usmrdeo i vozi se ko zna koliko. I tako po onom haosu dogegamo se mi nekako na Zeleni venac. Svi hodaju ko pingvini, paze da ne padnu i ne razbiju neki ekstremitet. Kud svi turci i ja za njima, gegam se lagano ka Sremskoj. Situacija postaje napetija kako se množe stepenice. I na onim poslednjim, znači samo što nisi u Sremskoj, neka žena prikoči ispred mene. Ja kako nisam držao rastojanje krenem da je eskiviram kako ne bi pao preko nje i krećem da gubim ravnotežu jer čled nije očišćen. U tom trenutku kad sam već počeo da razmišljam da li ću da padnem na nju ili na dupe, čovek koji ide iza mene i vidi šta se dešava, samo me je pogurao, ja sam uhvatio balans, gospodja je nastavila da pretura po tašni i svi srećni.
Sve u svemu... da li se lik uplašio da ću da pandem preko njega ili ne on je meni pomogao i za uzvrat nije dobio ništa više od mog VELIKOG hvala.

Ima još uvek dobrih ljudi koji neće da te zajebu samo da bi te zajebali, kakvih danas, realno, ima previše!