Pisanje...

Hoću da pišem...
Nešto mi ne da.
Nemam objašnjenje za nedostatak reči kojima bi ispunio prostor i naterao uspravnu liniju da se kreće i kao posledica dodirivanja tastature iza nje ostaju slova.
Ponekad nalet i želja su toliko jaki da ne mogu da se smirim, međutim onda kada dođe do situacije da počnem da pišem stanem... zamislim se... i odustanem.
Hroničan slučaj.
Čitam... puno čitam u poslednje vreme.
Ništa mi nije bilo dovoljno da me pokrene da pišem. Bar da iskopiram nečiji tekst i nastavim da pišem na osnovu njega nešto. Bilo šta...
Ništa...
Prazno...
Život prolazi u šestoj brzini i broj informacija se gomila iz sekunde u sekundu. Moje razmišljanje ne proizvodi nove informacije i zbog toga nije dovoljno vredno da ga neko pročita. Možda i nije tako.

Vreme prolazi mnogo brže nego što je to bio slučaj pre deset godina. Vreme iz 20. veka nije iste brzine kao vreme iz 21. veka. Čak se u okviru 21. veka protok vremena razlikuje iz godine u godinu. Nema više vremena za bilo šta... to je trajalo ko godina u odnosu na vreme dana.
Ponekad imam osećaj da ću da sednem i da za noć napišem ceo roman. Likovi su tu negde u glavi, njihova razrada isto. Situacije su svuda oko nas samo ih treba uklopiti u jednu celinu. Jedna takva noć traje dan i po ako se računa po usvojenim jedinicama za merenje vremena.

Ne mogu da pišem, nešto mi brani.
Previše informacija koje se pojavljuju kao mećava izazivaju zavisnost. Želja za novim informacijama dolazi kao posledica svega toga. Mi smo tu da vam ponudimo novu dozu, novi fiks. Prosto.

Pisao bi, ali mi nešto ne da.