Ne volim jesen.
To mi nije omiljeno godišnje doba.
Mora joj se priznati da su boje koje sa njom dolaze i kojima prošara krošnje drveća jako lepe, ali generalno jesen nikome ništa dobro nije donela. Kiša, košava, kaputi, debele jakne… kome to treba?
Kad dođe početak septembra i kada prestane da se viđa na leđima devojaka onaj ne osunčani deo koji je pokrila bretela kupaćeg kostima nekako počinje magija da ne staje. Kupaći kostimi su već davno oceđeni i osušeni i stoje u nekom ormanu i čekaju dogodine i bolje, lepše dane. Neke senke od bretele su nam dostupnije i radije ih gledamo od drugih, ali kad krene ujednačavanje boje na ramenima gorepomenutih devojaka, koje svakako vole da ih otkrivaju u avgustu, a da ne pričamo za jun i jul, definitivno znam da je vreme da se izvuče i deblji pokrivač i da je prošlo vreme majci i šorceva, a dolaze hladniji dani.
Pažljivi i revnosni šetači u ovo doba godine mogu da prepoznaju i po tome što je na nebu sve više jata ptica koja lete preko Mediterana u neki topliji kutak planete. Latinično slovo V simbolizuje toliko mnogo stvari, ali ovaj simbol mi je nekako jedan od najneomiljenijih. Dođe mi svake godine da krenem sa njima u neke toplije krajeve. Nekad uspe, a nekad i ne…
Odmor u septembru, pa čak i početkom oktobra, je dobra stvar. Preseče se ta najava jeseni i nekako se za trenutak produži magija leta. Odmor u septembru ima i svojih mana. Kad se sa njega vratiš dolaziš u hladnije i sumornije vreme i onda je ta čarolija leta potpuno razbijena. Pošto se obično sleće na surčinski aerodrom prepoznaje se onaj koji dolazi sa nekog odmora od onoga ko ga čeka jako lako. Sa odmora iz toplijih krajeva vraćaš se u japankama, a u septembru dočekuješ nekoga bar u košulji dugih rukava od nekog materjala koji nije lan. Pre nego što si pošao na doček pokupio si jaknu da se taj koji stiže baš ne bi smrzao jer su hladne septembarske večeri. Ako je pozni septembar osim lišća zna da padne i magla. Fuj!
Kraći dan, vetar i hladnije noći samo su naznaka da nas uskoro očekuje pitanje: a gde ćemo za doček Nove godine? Automatski počneš da razmišljaš kako si mator i kako je prošla još jedna godina kao da si trepnuo i kako sve brže prolaze sati, dani, meseci… i kako su ti se vremenom neki prioriteti promenili. Dok o tome razmišljaš za čas izvadiš jesenju jaknu koja ti treba jer je počela da duva hladna košava preko vojvođanske ravnice i ulazi u kosti sa namerom da se tu nastani sve do marta ili aprila kad ponovo grane sunce i sve krene da pupi i zeleni.
Ja sam u toj specifičnoj situaciji da s jeseni čekam i rođendan. Obično sredinom novembra zna i sneg da padne iako je kalendarski zima još daleko. Možda to ima veze sa prolaznosti života odnosno činjenicom da što sam stariji sve više ne volim da slavim svoje rođendane, onda automatski ne volim ni jesen pošto sam bio jesenje dete.
Sad sam čovek koji ne voli jesen. Možda da ne idem tako daleko… čovek kome omiljeno godišnje doba baš i nije jesen.
