Hiljadu novih lica čega?

Kad se već ovih dana bavimo novinarima i situacijom u medijima da dosolim još jednu stvar koja mi je pala u oko još pre nekog vremena, ali nikako od građevinskih radova da je prokomentarišem. RTS traži hiljadu novih, mladih, perspektivnih ili kako god lica/novinara i objavili su konkurs na sva zvona svih radio i TV kanala.

Stvarno je odlično što će se javni servis podmladiti i što će u Tijanićevu avliju doći neki novi klinci za koje ćemo posle slušati kako ih je on izmislio i proslavio. Neki doajeni će konačno moći da odu u penziju, a da znamo da će na njihovo mesto doći mladi, lepi, sposobni, pametni, a pre svega perspektivni novinari koji će narednih godina ulaziti u naše domove preko malih ekrana TV prijemnika. Kakva idila. Još samo kada bi to stvarno bilo tako.

Kao neko ko ima iskustva u radu i u Televiziji Beograd, a posebno u Radio Beogradu, mogu da upozorim sve mlade koji planiraju da konkurišu da ih očekuje mukotrpan rad za mali honorar koji će kasniti i po šest meseci i na kraju može da se desi da kad neko kaže RTS ima previše zaposlenih ti isti mladi, lepi i pametni to više ne budu i taj isti mecena toliko mladih novinara kaže im zbogom i da tuže taj isti servis zbog ne isplaćenih zarada. Ne pričam ovo iz ugla ogorčenog otpuštenog radnika. Vreme provedeno u Radio Beogradu je možda i najlepše u mojoj kratkoj dvanaestogodišnjoj novinarskoj-konsultantskoj karijeri. Tamo sam naučio mnogo stvari, a pre svega da ne lupetam. Naučio sam i na nema nezamenljivih odnosno da smo svi lako zamenljivi. Posle tog iskustva rekao sam da u RTS ulazim samo kao direktor sa ovlašćenjima većim od Tijanićevih, ako je to uopšte i moguće.

Stvar koja mi ovde najviše smeta je što se do pre neku godinu pričalo kako RTS mora da smanji broj zaposlenih i to su navodno linearno radili. Nisam pratio izveštaje koje bi trebalo da je generalni direktor podnosio Skupštinskom odboru na tu temu. Čini mi se da sa razlogom sumnjam u taj novi izbor, jer se nije jednom desilo da on posluži kao paravan da se primi nečiji mali koji će opet da ne radi ništa na račun građana Srbije. Najiskrenije bih voleo da vidim/čujem da su neke kolege otišle u penziju i da je na njihovo mesto došao neki klinac koji će sa većim žarom da radi isti posao. Verovatno bi se time dobilo da i kvalitet programa bude bolji. Ne verujem da će RTS-ove vesti biti bolje ikada jer prosto poštapalica koja je važila u ono vreme devedesetih: „Da bog da živeo u zemlji dnevnika 2 RTS-a“ je aktuelna i danas i biće aktuelna dok god čvrstoj ruci dozvoljavaju da dođe na mesto direktora javnog servisa i dokle god ta ista ruka bude čačkala nos umesto da piše izveštaj nadležnom skupštinskom odboru  sve preznojavajući se od ishoda tog sastanka. Kad taj direktor, malo drugačije imenovan i po drugim kriterijumima, bude polagao račune građanima odnosno njihovim predstavnicima u Skupštini onda ćemo imati i bolje vesti i moći ćemo da se pohvalimo da smo bolji od toliko puta pomenute preteče javnih servisa BBC-ja.

Dok to vreme ne dođe želim da svim onima koji razmišljaju da pošalju svoju radnu biografiju na pomenuti konkurs razmisle još jednom ili ako su već poslali da smanje očekivanja od javnog servisa evropske Srbije, jer je on jako daleko od javnog servisa, a kamo li evropske Srbije.

Novinarstvo u čabru, a baba tvituje

Ovih dana digla se velika prašina i puno se priča o tome koliko novinari koriste twiter i druge društvene mreže kao izvor informacije. I to je super. Pratimo svetske tokove i tendencije. Međutim, čini mi se da se jedna stvar olako zaboravlja i prelazi se preko nje, a to je da je novinarstvo kao profesija, nikad niže u smislu cenjenosti profesije, kvaliteta kadra, a samim tim i zaštićenosti i kvalitetne zarade za novinare. Imamo dva novinarska udruženja koja se bave Željkom Mitrovićem i njegovom jahtom, a pomalo se bave i polutkama, zimnicom, ali i popustima na karte za belosvetske muzeje.

Dok pričamo o jahti i zimnici prebijaju novinare gde god neki demonstrant stigne. Isto tako jadan je osećaj i kad čujem da je neki medij otpustio pedeset ili sto novinara ili su im smanjene, i ovako jadne, plate zbog krize. Sa druge strane imamo i nedodirljiva TV lica koja tuku ogromne varijabile iliti stimulacije, a da ne bi platili poštene trkače koji nam svaki dan donose vesti Javni servis raspisuje konkurs i pali neke klince da će ih zaposliti posle probnog perioda od tri, šest ili devet meseci. Naravno za to vreme oni treba da budu srećni jer rade u javnom servisu evropske Srbije i ne treba da pitaju zašto nema honorara ili, ako i primaju neku bedu, zašto ona kasni po šest meseci. Naravno, onda će u nekom trenutku da se neko seti da treba smanjiti broj zaposlenih u tom istom servisu i tim istim napaljenim klincima će neko da se zahvali na saradnji i nauči ih bitnoj lekciji u životu da niko nije nezamenljiv.

Do tada mi ćemo da pričamo da li treba slike da kačimo na fliker ili ćemo moći da ih skidamo sa facaknjige i molićemo gdina Zukemberga da pojača rezoluciju kako bi mogli da ih metnemo u novine.

Nije bitno što razni šloseri rade kao novinari u srpskim medijima i što školovani i talentovani novinari kada vide da nema tu leba za njih izađu na taksi ili otvore piljarnicu. O tome nema razloga da se brine, jer je budućnost profesije svetla.

Manipulacija novinarima je isto tako zanimljiva tema. Razne službe su to radile oduvek, ali danas je sve toliko devalvirano da poslednji seoski političar može da tutne nekom „kolegi“ sto evra u gornji džep košulje i da ga ovaj ne pomene u kontekstu koji može da ugrozi lik i delo. Vešti PR-ovi isto tako koriste lov u mutno pa i za manje pare završavaju šta im je bitno. Pretnje i ucene istih je postao deo folklora.

Neki od likova iz romana JK Roling će da dođe i čarobnim štapićem sredi situaciju u srpskim medijima i novinarstvu vrati dostojanstvo koje je nekada imalo, a ima ga i dalje na nekim drugim meridijanima. Moraćemo istog tog karaktera da zamolimo i da sredi da se ne pojavljuje baš svako ispred kamere i ne maltretira široke narodne mase glupostima i zagađuje etar lupetanjima.

Dok ne dođe taj čarobni trenutak pamet u glavu i dupe uza zid i gledajte da tvitnete ponešto na nekom haštagu da ne bi bili glupi u društvu i da ne kažu da ste zaostali i primitivni. Takođe, dok ne dođe taj trenutak najiskrenije će mi biti žao kada vidim da klinac sa Kosova preko tvitera ponizi komplet sve srpske medije i objasni im šta znači izveštavanje i objasni im kako nije sve u satelitskim linkovima i ostalim pomagalima već moraš da to nešto imaš u sebi i da reaguješ u pravom trenutku na pravi način. Našim novinarima je najlakše da dovedu dvojcu na trosed i bace im kosku da se ovi svađaju, a zaboravili su kako se piše vest i da od vesti sve počinje. Zaboravili su da analitičar treba da prokomentariše vest, ali samo ako je ta vest valjana.

Jednu veliku lekciju sam naučio od velikog, i sada pokojnog, sportskog reportera Radio Beograda Jordana Ivanovića. U to vreme se nije puno pojavljivao u redakciji i pravljen je raspored za prenose. Na mene je došao red da debitujem u emisiji Vreme sporta i razonode i prenosim utakmicu Železnik – Budućnost iz Podgorice. Do tada sam ja imao već neke prenose u mikrofonu, ali savet koji ću pamtiti celog života, je bio: „Sine, samo ne lupetaj.“ Molim vas drage kolege koje ćete sigurno imati šta da kažete, bože me prosti, tvitnete na ovo moje izlaganje razmislite svaki sledeći put kad treba nešto da prenesete svojoj publici o ovoj prostoj rečenici.

Ovo je bilo jako emotivno napisano podstaknuto raznim skorašnjim događanjima tako da se stvarno izvinjavam jer tema nije lajt. O silikonskim grudima ću pisati drugi put.