Prošlo je već neko vreme kako važe nova pravila za pušače. Dosta lokala po gradu ima crnu nalepnicu na kojoj piše raj za pušače. Neki su čak uradili i majice sa znakom dozvoljeno pušenje. Sada se pušači skupljaju po ulicama i ispred radnji, kancelarija ili gde već rade, skupljaju u dele muku zajedno.
Da me neko ne shvati pogrešno, protiv sam pušenja, međutim, ono što mi upada u oči su ljudi koji stoje po ulicama i puše. Do pre nešto više od 20 godina bila je sramota da se ide ulicom sa cigaretom. To se smatralo kao vrhunac nevaspitanja. Ajde što si, ako si propušio, proglašen automatski za loše društvo, jer si onda sigurno problematičan, ni po jada, nego što su te na istoj toj ulici gledali kao poslednjeg kretena jer ti se nikotinski štapić dimi između kažiprsta i srednjeg prsta.
U međuvremenu, vremena i sistemi vrednosti su se malko promenili i ono što je bilo sramota sada je jedino moguće mesto za uživanje pušačke većine. Čini mi se da kod nas još uvek nije razvijen nivo svesti da narod sam krene da kapira da u toj priči ima više štete nego koristi, i da sam baci cigare. Nama ni visoke kazne ne smetaju da se ušunjamo u neku prostoriju koja je prazna i da zapalimo po jednu, još ako ima i kafa uz to čista premija.
Predlažem da pušači naprave paradu i da protestuju u centru Beograda. Nije obavezno da se zove parada ponosa, da ne bi neko tužio za zaštitu autorskih prava. Može da se zove cigaret parada ili parada onih koji su popušili. To već organizatorima ostavljam na volju. Dakle, šetnja centrom grada i razbijanje izloga nije originalno. To je ekipa već radila. Pušači bi mogli da zakupe Arenu na tri – četiri sata i da organizuju kolektivnu inhalaciju. Da slučajno nešto ne pobegne kroz ventilaciju, koja će za tu priliku da bude ugašena. Posle toga može da krene skupljanje potpisa po većim gradovima u Srbiji, a kasnije i radikalizacija protesta u varijanti štrajka glađu.
Što kažu šalu na stranu. Čini mi se da smo opet krenuli da rešavamo probleme naopako. Kao da nemamo prečih od uvođenja zabrane pušenja? To što privreda stoji i što svaki dan nešto poskupi i time devalvira platu, nema veze. Nije bitno. Šta će nama proizvodnja? Od svih zakona koje treba da primenimo pre nego što postanemo kandidati za Evropsku uniju, mi smo odabrali najkretenskiji. Kud se naši političari nisu setili da počnu da primenjuju, recimo, Zakon o sprečavanju monopola, pa ne bi imali nestašice mleka. Ili recimo, ne daj Bože, Zakon o sprečavanju sukoba interesa ili Zakon o finansiranju političkih partija.
Sad mi je pala na pamet priča Zorana Đinđića o gutanju žaba. Ako treba da se guta daj prvo najveću, one ostale posle idu lakše. Nikad niko od naših vrlih političara nije shvatio šta je priča htela da kaže, jer i dalje krećemo od najmanje žabe, da ne kažem od punoglavca. Čekam samo jedno jutro da se probudim i da provalim da se od tada vozi levom stranom ulice, jer je Velika Britanija precedavajući EU i ministar spoljnih poslova Miliband pitao Vuka Jeremića u prijateljskom razgovoru kojom mi ono beše stranom ulice vozimo kola.
